Štrikanje je u moj život ušlo kada sam imala nežnih 17 godina. Naučila me majka jedne drugarice. I čim sam savladala osnove, zarazila sam se preko svake mere. Dešavalo se da moja drugarica uveče ode s društvom u život, a ja ostanem da štrikam s njenom mamom. Nosila sam štrikeraj i u školu, te štrikala na časovima na kojima sam apsolutno umirala od dosade...

Kasnije u životu štrikala sam na mahove. Nailazili su periodi u kojima bih mesecima bila pod klot-frket hipnozom, ali bi između prolazilo i po nekoliko godina u kojima ne bih uzimala igle u ruke.

Poslednje dve godine, pak, ludilo štrikanja me je tako snažno uhvatilo da ne popušta. Štaviše, proširilo se i na ludilo heklanja. I svašta sam nešto stigla napraviti (vidi slike). I svašta nešto tek planiram napraviti.

sećate se rolan garosa 2010,
onog neshvatljivog polufinala kad je sem stouzr  isprašila jelenu?

sem je izgledala kao da je na  nečemu, a jelena se potpuno izgubila...

( Mišo ) Lovac na potezu ...

 - Lepo vreme izmamilo je ova dva ljubitelja šaha, da odigraju nekoliko partija, i provere ko je od njih bolji...Na pitanje autora fotografije, koji je trenutni rezultat...Voja Radovanović je spremno odgovorio...

- Ma pacer jedan...pojma nema...tučem ga 4 : 2 ...

Često me poznanici, kada saznaju da radim u Britanskoj ambasadi pitaju šta to Srbi i Britanci imaju zajedničko. Uz osmeh, nabrajam neke od prvih asocijacija koje se tiču sličnih interesovanja naših dveju nacija: smisao za humor, muziku, dobre koncerte i kreativnost mladih ljudi. Mnogi od nas su odrasli uz Leteći Cirkus Monti Pajtona, Mućke, Alo-Alo, a da ne govorim o muzici, The Beatles & the Rolling Stones, Led Zeppelin, The Sex Pistols, Clash, Joy Division, The Streets, David Bowie, Radiohead...

Osim americkih vesti ovog jutra u Bojziju mozete da cujete i nase vesti. U hotelu se pored uobicajenih CNN vesti cuo i glas kolege sa RTS kako opisuje slavlje nasih navijaca posle jucerasnje pobede Ilije Bozoljca i Nenada Zimonjica protiv brace Brajan. Kad u dvorani dodje red na intervjue za nasu televiziju, obicno se razglas iskljuci da ostatak publike ne slusa intervju na jeziku koji ne razumeju. I jutros ovde nas jezik nije bio na televiziji, nego se cuo sa kompjutera jednog od mnogih nasih navijaca koji su jutros uz dorucak prepricavali jucerasnji mec i analizirali sta i kako ce danas da

Videh na jednom lovačkom forumu temu, pa parafraziram “šta sve nosite na teren, mimo onog baš obaveznog” (a što bi kod ptičara bili dvogled, ključ – tj. priručnik za identifikaciju ptica i beležnica, sve češće i foto oprema), pa su odgovori išli od labella do šešira, obično oko litra vode, te od pljoske ("nije to za tebe da piješ, vec da ponudiš") do, meni najzanimljivijeg, doručka za 2-3 osobe ("sendviče nose sebični ljudi - ne mogu nikog da ponude, nego se nosi kulen, crni luk, itd, sve sto može da se naseče i podeli, količina za dvoje-troje")...

Da je ovo obican aprilski teniski turnir, jutro bi danas u ovom gradu bilo mnogo neprijatnije. U Americi se u ovo doba godine turniri odigravaju na otvorenom -- u Indian Velsu okruzeni planinama, nekoliko nedelja kasnije u Hjustonu okruzeni impoznatnim vilama i golf terenima. Ovde smo jutros okruzeni oblacima punim kise i vetra, i pesacima koji se trude da i jedno i drugo izbegnu. Grad se cini se polako budi, ljudi su sakriveni po kaficima, citaju novine u kojima se jutros i mi pominjemo.

Ali

Petak

Prvi pogled na Americku drzavu Idaho bio je kroz prozor aviona koji je isao ka aerodromu koji ce ovog vikenda verovanto biti poseceniji no obicno. Aplikacija na telefonu kojom je bilo moguce pratiti ceo let pokazala je plavi nacrtani avion kako prelazi granicu. U popularnoj kulturi ova drzava nema puno materijala, osim recimo uzgajanja i prodaje krompira, pa nema covek odakle da se seti kako ova drzava zapravo izgleda. Teksas je trouglast, Kalifornija malo duza i zavrnuta, Florida takodje. Idaho je, kasnije ce ispostaviti, sasvim jednostavnog trouglastog oblika koji bas lici na obrnutu Floridu.