Milan Nikolić

Čitavo jutro sve društvene mreže koje koristim zatrpane su montažama  srpske i hrvatske zastave ukopljene u jedan ram. Moguće je da je ljudima stvarno dosta. Moguće je da više ne mora niko da bude ubijen da bi došlo do nekakve katarze. Moguće je da ljudi više ne mogu i ne žele a ćute o gluposti koja proizvodi nasilje. Ali ne bih o tome. Godina je žestoko počela. Početak se može sažeti u nekoliko dobro poznatih reči. Prva reč je histerija. Odjekuje sa svih frekvencija, iz krugova obe Srbije, o njoj se filozofira među elitom i od nje se skapava na ulici. I proizvođačima i konzumentima histerije je dosta onoga što su stvorili i onoga što prežvakavaju od jutra do mraka. Reklo bi se histerije je previše i đavolu i đakonu ali niko da odustane.

Tadiću, Dačiću, Veljoviću, Dikiću, Homene - šta je ovo?!

B92: N. Sad: Napadnuti navijači Hrvatske

Na početku si uvek fazan. I u školi, i na poslu, i u vojsci, i na Visu. Nema ništa gore od toga, kad si gušter, kad ljudi gledaju kroz tebe, kad si niko i ništa, kad te niko ne pita za mišljenje, kad svima smetaš, kad nemaš nikakvu ulogu u životu, kad ne znaš šta bi s rukama i kad nemaš gde da se deneš.

Prevedeno na crnogorski. Nijesam moga' odoljeti 

Ovako je bilo. Prvo sam ja napisao tekst «TN i 100 muslimana». Potom je SDU napisalo saopštenje. Onda sam ja napisao odgovor na to saopštenje.

Da ne bude da nisam, jer se moj odgovor lako zagubi među 540 komentara, evo da ga obznanim:

 Odgovor SDU-u

AleXandar Lambros

... pošto vidim da je to ovih dana užasan zločin pomenuti Republiku Srpsku u kakvom god afirmativnom kontekstu, računa se skoro pa kao saučesništvo u ratnom zločinu ili bar ko skrivanje ratnih zločinaca. Kratko ću, budući je bilo kakvo polemisanje o bilo čemu u državi potpuno anesteziranih, planski mentalno sjebavanih, zaglupljenih i bedom urušenog dostojanstva građana, potpuno besmislena .... Pišanje uz vetar, volim taj narodski izraz.

"Suze" i suze jednog profesora književnosti 

Još se živo sećam "Politikine" povremene rubrike iz devedestih - "Hrvatski paradoksi". Jer, o svemu onome što se događalo u Srbiji, a o čemu najstariji dnevni list na Balkanu nije pisao, moglo se pročitati u toj rubrici, samo što je mesto dešavanja bila - Hrvatska. Ta "država Danska" je bila odlična, realna metafora (ako nešto što korespondira 1:1 uopšte može da se nazove metaforom) za stanje kod nas.

Izgleda da se stvari nisu mnogo promenile. Hrvatska je, imamo utisak odavde, sređenija država u svakom smislu, ali i ona je opljačkana, prezadužena, korumpirana, a izgleda i njeni političari boluju (i) od Potemkinovog sindroma.

Črnomelj je, za one koji to još uvek ne znaju, blizu Novog Mesta koje je nekad bilo poznato po fabrici kupaćih kostima «Polzela». S druge strane, blizu je tadašnjoj administrativnoj, a današnjoj državnoj granici s Hrvatskom sa kojom ga pored druma povezuje i železnica koja je za ondašnje prilike bila neuobičajeno prijatna, čista i prozračna.