Знаш, она комшика, са петог спрата,
она до лифта, бре, што су јој врата,
с кером је прошла ту, пре пола сата,
-- хеј, сине, цигаре! моли те тата --
јој, тебе, изгледа, кречана хвата,
што има код пумпе снајку и брата,
ма знаш је сигурно, још од пре рата,
одсвир'о си сад -- шах! -- потез до мата!

Е, чекај, сећам се, да није Ната?

У,

 
2015-01-29 08:58:50

Handicapped Parking: A User’s Guide

Chris Farmer RSS / 29.01.2015. u 09:58

Once you achieve a certain social status in Belgrade, you must view the parking reserved for the handicapped as metaphorical.

Despite what appears to be a space which is reserved for a person with some kind of physical disability, in reality it is merely a metaphor for the various societal woes which beset the citizenry and therefore is open to wide and (sometimes) poetic interpretation.

 

Pre pet godina sam pisao o Starom sajmištu, pisao sam i pre dve godine, pa eto tog teksta, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Gradonačelnik Beograda je neki dan rekao da se na uređenju Starog sajmišta radi i da će uskoro tu nešto da se dogodi, pa ako tako zaista bude grad će odužiti svoj dug prema ovom prostoru i onima koji su odatle otišli u smrt. To je dobra vest. 

staro-sajmiste-jpg-02-fin1.jpg 

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta setio sam se opet, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu.

 
2015-01-28 08:17:50

Serdeira tog jutra

FINAL ROUND ART RSS / 28.01.2015. u 09:17

 

Možda i ne postoji drugi način. Usisani smo toliko precizno da kolege oko mene nisu svesne u kakvom kurčevom sistemu radimo. Valjda velike korporacije tako funkcionišu. Stvorene da od prvog časa uvuku polu poraženog čoveka, predstave svoje čiste etisone, velike prozore i stolove od po tri metra od kojih je jedan uvek tvoj i od drugog čoveka te deli zid u visini glave, obojen u zeleno radi navodnog odmaranja očiju, a ti jadnik pomisliš kako su fini uslovi rada. Na kraju si kao spermić, isturene glave i vrata. Neko te izdrka – prsneš, najradije bi izvršio ritualno ubistvo

 
2015-01-24 14:04:36

Grejanje u Japanu

little_radojica RSS / 24.01.2015. u 15:04

Једна кратка твитер размена ме је пресудно инспирисала да коначно почнем да пишем о Јапану што сам дуго одлагао. Разлог: увек мислим да не знам довољно иако овде живим већ три године, а јапански језик учим већ скоро 10 година ( а и сад не мислим да нешто претерано знам). Елем, како је већ трећа зима реших да напишем нешто о томе како се људи греју у Јапану. 

 

Хоће то тако, свако мало да ослаби млаз из славине. Већ знам шта ми је чинити. Одврнем на крају славине један навој, извадим мрежицу-филтер, олупам оно што се накупило, па сам миран пар недеља. Сваке године заменим целу славину, јер се каменац, тај незаменљиви састојак чесмуше-воде скупља свуда, а не само на филтеру, па се као последица

 
2015-01-17 11:15:45

како читати поезиу

elis RSS / 17.01.2015. u 12:15

отворио један мој ахбаб књижару у зеници, има томе скоро триес година. говорила му чељад немој болан небио, џеш у зеници отварат књижару, ал он их ние слушо, био наиван баш вако ко и ја сад. понекад сам ја иза школе знао припомоч том свом ахбабу и припазит му књижару јер дае он дуље мого издржат под водом нег на једном миесту под увиетом да то миесто ние кафана

једног дана неџе пред акшам у књижару уџе ситан и смежуран старчич, одиевен у некакве ритине а о рамену му она вунена торба на којој се од свих негдашњих боја сад могла разазнат само сива. личи на просиака ал просиак ние, видим ништа не тражи веч се све нешто снебива и пребире очима унаоколо. питам га

- могул вам како помоч?

 
2015-01-12 16:13:48

Podvarak

FINAL ROUND ART RSS / 12.01.2015. u 17:13

Ne krijem da sam bolestan. To nije tajna. Svakodnevno osećam bol u leđima, u onom, kako ga zovu lumbalnom delu, i to je bolest od koje dosta ljudi pati, pomislih stavljajući šerpu s podvarkom u rernu. Čim se savijem, osetim snažan bol, kao da me nekoliko mačeva istovremeno probada; nije lep osećaj, pomislih. Nimalo. Ali utehu, kao što rekoh, nalazim u činjenici da nisam jedini.

 

Preko nekoliko dana išao sam lekaru (mrzim kada ljudi govore da idu kod lekara, kao da odlaze da sa njim piju kafu, a ne da budu podvrgnuti pregledu) i tamo nisam saznao ništa novo: lumbalni

 
2015-01-09 18:59:51

Teško titoističko nasleđe Srbije

Srđan Fuchs RSS / 09.01.2015. u 19:59

Formativne godine svog dečaštva sam proveo na Vračaru. Samo detinjstvo, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoleća sam proveo na periferiji Beograda, u socrealističkim kvartovima radničke Rakovice. Mama je bila službenica Skupštine Socijalističke Republike Srbije te je sedamdesetih dobila od države stan u ovom, novoizgrađenom delu grada. Detinjstvo je bilo super. Naselje je bilo na samom rubu grada, na ivici miljakovačke šume, kasnije proslavljene kao Darkvud. Šuma nam je kao klincima pružala prostor za beskrajne akcije, počev od gerilskih ratovanja partizana protiv Švaba, igara Otpisanih i borbe Pokreta otpora protiv Okupacije (kasnije, proleća 1999. godine, Darkvud više nije bio tako bezbrižno mesto, kada su nas Ameri, nekadašnji saveznici, iznenadili i zajedno sa Švabama  počeli prosipati tepih bombi po sirotoj šumi, a sve zbog seksualnog skandala njihovog „liberalnog“ Predsednika). Bilo je i drugih akcija, poput prolećnih i letnjih gerilskih upada na imanja Poljoprivrednog kombinata Beograda i preslatkih krađa državnih dobara: bile su tu breskve, kajsije, trešnje, jagode, purenjaci, sve slađe od slađeg. Imali smo i opasnije akcije – ja lično nisam oduševljen tim akcijama, ali, što se kaže, ili si bio nindža ili si bio mindža– upadi na poligon za vežbe voždovačkog garnizona JNA, između nas i Banjole. No, sve je to bio deo Sistema, i nije moglo biti pankerskije akcije od zajebavanja, nerviranja i pravljenja štete tom Sistemu. I tako, sve u svemu, odrastali smo, zezali komunjare, voleli Red Star Belgrade, opuštencija.

 
2015-01-09 09:41:29

Arhitekta je uvek u iznudici ...

Đorđe Bobić RSS / 09.01.2015. u 10:41

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, deljući grane za onu nastrešnicu imao neku ne sasvim jasnu potrebu da učini građevinu pre svega korisnom, ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja ni njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom i pratećim potrebama mnogo kasnije nazvanim funkcijom zdanja, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljenim meterijalom. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu, tu negde iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju nešto više od njegove, uočio je i ustanovio tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog predvečerja.