Bilo je već kasno avgustovsko popodne kad su  Rada i Nada izašle iz voza, u lakim sandalama sa štiklicama, tankim haljinama strogog kroja, mladja sestra u kremastoj a starija u crnoj sa belim tufnama, a odgovarajući šeširi  su dopunjavali sliku ozbiljnih mladih dama po modelu iz poslednje predratne godine. U Beogradu bi mogle da prodju sasvim neprimetno, u Kaoni su bile upadljive kao pingvini u Sahari. Odlučno su počele da nabadaju po šiljatom kamenju pored pruge, pazeći da ne polome štikle. Do trema male stanične zgrade trebalo je da predju i uski pojas suve

Гледам ономад у Финској, иде аутобус, на станици инвалид, стаје аутобус, излази возач, помаже инвалиду, и наставља даље. Следећа станица: наилази на бициклисту, стаје аутобус – излази возач, убацује бицикл, улази бициклиста – и замислите, нико се не нервира, сем мене, као да се ништа догодило није.

Pitali Vučića sa kim bi od aktuelnih srpskih „opozicionara" najradije pravio buduću Vladu.

A on će na to: Ah, pa nemojte, to vam je kao kad roditelja pitate koje mu je dete najdraže!

A evo i zašto:

Pregled programa i slogana političkih stranaka koje učestvuju na aktuelnim izborima:

Možemo sa Vučićem: Rasimova stranka, SPO, NS, SPS (PUPS/JS), LDP + Žarko Korać + Muftija, Dinkić + Bulumenta, SVM, Nova Srbija, Novi Boris Tadić + LSV, svi ostali...

Moramo sa Vučićem: SPO, Rasimova stranka,  LDP + Žarko Korać + Muftija, Nova Srbija, Novi Boris Tadić + LSV, SPS (PUPS/JS), svi ostali.

Možemo sa Vučićem zato što moramo sa Vučićem: LDP + Žarko Korać + Muftija, SPO, Rasimova stranka, Nova Srbija, Novi Boris Tadić + LSV, Dinkić + Bulumenta, DS/Nova stranka, SVM, SPS (PUPS/JS), svi ostali...

Opsednutost nas Srba tajnim organizacijama je istorijski i naučno dokazana činjenica. Zato ja u svakom okruženju, pa i ovom našem blogerskom, pokušavam da prepoznam te izrode srpskog naroda koji svojim aktivinim učešćem u, dragim nam, tajnim organizcijama, pokušavaju da destabilizuju naš sistem vrednosti. Te izrode na svetlost dana, isteraju kritični trenutci za sudbinu našeg naroda. Jedan od tih treutaka su i predstojeći

[Сваки човек је важан]

мојој куми

Ми се налазимо у свим временима, у свим нацијама, међу свим годиштима и у свим класама. Постоји прећутно разумевање између нас када се сретнемо. Неки кажу да ми представљамо трајну победу настраног човечанства над окрутношћу и хаосом. Хиљаде нас нестају у анонимности, неки од нас су велика имена.

Ми смо „другачији" и ми то знамо. Ми смо биолошки различити и наш нервни систем функционише другачије. Ми живимо аутентичан унутрашњи живот. Ми живимо интензитет. Ми трпимо велики бол, али са малим последицима по наше унутрашње биће. Ми смо способни да уронемо у наше унутрашње богатство и духовност.

Наша посебност је ретка па смо често у немилости јавности и личних мишљења да смо - погрешни. Наша посебност је само још једна од особина као што је и бити висок, леворук или црноок. Она је урођена, трајна и непроменљива.

Изузетно је важно да ми сами прихватимо себе и да нас прихвати окружење. Прихватање нам помаже да се ослободимо осећаја „уврнутости" и изолације. Нама је потребно да нам окружење пружи могућност да живимо оно што волимо, да живимо своју страст.

Ovu novu godinu dočekujem, kako i priliči, na braniku otadžbine. Bilo je mnogo događaja koji bi zavredeli pažnju, ali blogersko iskustvo mi govori da će ova tema biti jako zanimljiva. Pa nek izvoli ko je trolovao. Evo ja otvaram diskusiju ovim trolom na Srkijevom blogu.

 Srećna Nova 2014, drage moje blogokolege.

Bezbednosna situacija u Srbiji nije više "relativno stabilna". Neko je u najvišim krugovima zabranio "seksanje sa posledicama".

Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost.

 ...so it doesn't go.

Nedavno je B. stigao kući s osmehom na licu i prolećem u koracima. Kaže, sreo je K. (poznatog novosadskog arhitektu u penziji, još radi! vitalnog osamdesetogodišnjaka, koji je novosadska atrakcija, jer još uvek zna da zavesla na rolerima kroz grad), pa su bili na degustaciji u novootvorenoj vinariji.

"Zamisli neumornog čoveka! Pita me hoću li da se učlanim u njegov novi klub," priča mi B.

Pa, nadalje...

"Kakav sad opet klub osnivaš?", pita ga.

" Klub Osamdesetogodišnjaka, i svih drugih koji su odlučili da žive najmanje do 120," smejao se  K.

"Ok, upiši me,  govorim stalno da ću  do 110, (istina! primedba moja), a ovo je još 10 godina plus, eeheej..."

Ovakve crtice iznedrene uz šankove  novosadskih aj-malo-da-dangubimo-i-kerimo-se-usput-i-zajedno mesta,  su baš prpošne, i odišu umećem življenja. Treba ponekad opravdati i pokazati praktično la vita è dolce krilaticu ( grrrr...ok, to ja škrgućem zubima)

To,  i neki članci o dugovečnosti, Metuzalemstyle, pa i večnom životu  koje sam čitala po netu,  povod su za temu  mog današnjeg posta.