CIA, Vatikan, Kominterna (pardon, ne Kominterna, to su naši dobri i prijateljski Rusi koji nam nikad ništa našao učinili nisu), muhadžedini, Kurdi, pederi.... (dopunite sami po nahođenju ili uzmite spisak sa nekog od srpskih patrijotskih sajtova ili sa nekog nezavisnog medija a možete i da pitate neke od dobro

Volim Srbiju. Lepa zemlja, vredi po njoj putovati i trudim se da to što češće radim. Seoski turizam mi je jedna od omiljenih aktivnosti: vidiš nove predele, upoznaš zanimljive ljude i stare običaje. Uz sve to najčešće jedeš odličnu hranu, pravu domaću, obično jednostavnu ali ukusnu a bogme i zdravu. U nekim krajevima bude dobrog vina, u većini i dobre rakije.

Ima nekoliko domaćina kod kojih se redovno vraćam. Jedan od njih je i Milovan* iz sela S. u zapadnoj Srbiji. Za svojih

за шанфару из јеменског племена езд неки веле дае био јунак а неки опет, склонији посмодернистичким тумачењима и оним некаквим деконструкциама, тврде дае он био несречник ако веч не и трагичан лик и плод стицаја чудних и неповољних околности. шанфара ко посве ситно џете допаде сужањства код племена селаман које гае одгојило те је шанфара виерово дае и сам селаман. једног дана веч увелко замомчени шанфара замоли џевојку из куче у којој је живио да му опере главу и при том је назове сестром. она га ошамари и каза му неке тешке и презриве риечи те тако шанфара откри страшну истину и схвати дае обичан роб

Na Vaclavskom trgu u Pragu stoji neki čovjek i povraća. Prolazi drugi, gleda ga tužno, klimne glavom i kaže: Da samo znate kako vas razumijem...

Milan Kundera, Knjiga Smijeha i zaborava.

Zamislite tz kritičnu masu, milion, milion i po ljudi, koji jedni druge razumeju, kako ispred skupštine povraćaju! To bi bila prava stvar, to bi bilo čudo!  Ali prave stvari i čuda se više nigde ne događaju, pogotovo ne kod nas. Teško

Kazivanje Vesne Milakare, Srpkinje sa Banije*:

Imala sam 29 godina. Ti osam, a Maja šest i po. Odvezli smo vas 1. avgusta kod mojih u Milakare, a već u četvrtak su vas vratili jer je Maja pala sa drveta, otekao joj lakat, poplavio. Nikad nije plakala, samo se smrkne i ćuti. S njom u Glinu: polomila ruku, stavili joj gips. Tu noć smo jedva zaspali. Negdje oko pola pet ujutro počelo je da gruva. Sa sviju strana samo detonacije. Tuče, tuče...

Prvog prosca je moja baba odbila. 

Bio je lep kao slika, visok, prav, širokih ramena, svetle kose i zelenih očiju iz kojih se videla bistrina i dobrota. Bio je iz dobre kuće, bogati trgovci poreklom negde iz Hercegovine. Bio na školi u Austriji. Brzih ali smirenih pokreta i lepo je govorio. Sve je na njemu bilo lepo i dobro osim jedne stvari: prezivao se Glendža. Jednostavno, nisam mogla da zamislim sebe

Nisam siguran koji je od uobičajenih blogovskih zavidljivaca, gunđala, pljuvača, kvariša, mrzitelja... pre 15-20 dana na nekom blogu komentarisao moju sasvim usputnu opasku da sam bio dugogodišnji dobrovoljni vatrogasac. Ne znam koji ali sumnja, naravno, pada na jednog od dva najveća zajedljivca i zavidljivca, predstavnike sitnodušne mizernoegzistencije. Dakako da bi se lako moglo naći, mislim da je na blogu kod Zili ili Wua ali nije mi to cilj.

Foto: Madija Pradeš u zoru - Nitin (desno) i ja 

Bio sam pre dva ili beše tri meseca na prvom predavanju Snežane Radojičić, onom u Pančevu. Hteo sam svežu i još neprežvakanu priču. Slušam tako o njenim avanturama, a u sebi mislim, blago njoj, ona godinama nije čula za Vučića!

Autor: zilikaka

 ...

Mato T bio je poznat kao najbrži vozač autobusa u dubrovačkom Atlasu. Od Dubrovnika do aerodroma bio je najmanje 5 minuta brži od svih kolega, do Herceg Novog, prve stanice u Crnoj Gori 15 minuta a na drugu stranu, do Počitelja dobrih pola sata. Osim što je bio brz, Mato je bio i slikovit lik i sa njim si uvek mogao da očekuješ neku dogodovštinu ili bar da čuješ dobru priču iz njegovog rodnog kraja negde u dubrovačkom zaleđu.