Javila mi se čim je krenula akcija "Majka Hrabrost". U to vreme radila je kao novinar u časopisu "MAMA". Podržala je akciju svim srcem, pisala o njoj, ponudila mesto u časopisu za najavu svih aktivnosti. Posle je pokrenula svoj časopis "Roditelj i dete", prenosila neke moje blogove koji se tiču problema u školstvu, nudila mi da pišem redovno za isti... a ja bila lenja, pa odbila. Najviše od svega me je plašila energija kojom ta žena zrači. Ono, kad se umoriš gledajući šta sve ona stigne i postigne. Em je uređivala časopis, jurila sponzore i autore, em je stalno organizovala nekakve sajmove i dečije manifestacije, em je povrh svega bila majka dvoje osnovnoškolske dece. Sve je stizala i postizala. Da se smrzneš.

Kad se ispostavilo da smo komšinice i da njeno dvoje dece pohađa istu školu u kojoj je moj sin počeo da pohađa predškolski program, našla je vremena i da popijemo kafu. I tad sam prvi put shvatila da ona ne samo da pored svog posla i aktivnosti jeste majka dvoje dece, već da s mlađim Veljkom, otkada se rodio, redovno odseda na Institutu za majku i dete.

Francuzima i Nemcima bila je potrebna nepuna decenija da se nakon dve ratne klanice tokom XX veka pomire i zajedno krenu u epohalni proces stvaranja ujedinjene Evrope.
Na žalost i na nesreću ni posle dve decenije Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Albanci ne izlaze iz rovova 20. stoleća!!! Kako je to moguće? I zašto!?

Odgovor na ovo pitanje pokušali su na pronađu učesnici Okruglog stola održanog 6. aprila 2013. u Sarajevu o temi: Stanje međuetničkog poverenja pre 1991. i danas.

Antidoping kontrole nikada nije bilo u umetnosti. Da jeste, mnogi stvaraoci umetničkih dela bi bili doživotno diskvalifikovani, a njihova dela izbrisana iz istorije umetnosti. Čitajući autobiografiju Erika Kleptona, odlučio sam da za ovaj Nišville angažujem njegovog super bubnjara iz zlatnog doba grupa Cream i Blind Faith - Džindžera Bejkera, između ostalog i zbog saveta datog tada Eriku Kleptonu da ne bi trebalo toliko da se drogira! Valjda je Džindžer, tada možda i veći zavisnik od Kleptona...

Srbija troši 250 evra po glavi stanovnika na zdravstvo, dok Engleska troši 3500 funti, a Amerika čak 7000 dolara. Kad gledate samo brojke pomislićete da SAD ima najbolji a Srbija najgori sistem zdravstvene zaštite. Pa, nije to baš tako jer nije sve u parama. Holandija troši manje od Nemačke po glavi stanovnika na zdravstvo pa ipak ima bolji sistem zdravstvene zaštite prema istraživanju koje je sprovela institucija Evro-zdravstvo.

No, novac jeste važan i ima ih koji tvrde da je srpski zdravstveni sistem pristojan za zemlju sa takvim društvenim dohotkom ali da nije onako dobar kakav je bio u Jugoslaviji. Međutim, u ovom momentu zemlja teško može povećati iznos koji izdvaja za zdravstvo. Tih 260 evra po glavi stanovnika iznosi čak 11 odsto društvenog dohotka što Srbija jedva da može da izdrži.

              Reč ima Mala Mama ( link ):

Znam, mnogo je ljudi kojima je pomoć potrebna, a svakome je svoja muka najveća, ali je i mnogo ljudi koji mogu da pomognu. Odrecimo se jednog kafenisanja, jedne pakle cigareta, prvog prolećnog sladoleda....

 

Danas su širom Leskovca i Lebana maldi ljudi jurili da prikupe pomoć za svoje bolesne prijatelje. Izgledalo je veličanstveno i strašno -- nešto je ujedinilo našu mladost. Nisu otupeli, iako su im srca

Bila sam nedavno na gerijatrijskom odelenju Kliničko bolničkog centra Zvezdara, gde sam suočena sa nezamislivo turobnim prizorima. U poznim godinama ljudi nemaju puno izbora. Kada im pozli, njihovi najbliži obično zovu hitnu pomoć 194, a po ustanovljenoj dijagnostici, pacijenti završe na Gerijatriji. Tako je i moj ćale tamo dospeo. Smešten je na intenzivnu negu u lošem stanju, priključen na aparate, dobio je infuziju, urađene su laboratorijijske analize, obavljen mu je ultra-zvučni pregled... Stari je u poodmaklim godinama, slične krize je uspešno prebrodio nekoliko puta zadnjih godina, nismo bili previše iznenađeni, ali je prvi put dospeo na gerijatriju KBCZ. On je prevalio devedesetu, na izmaku je života, ali smo uvek bili optimistični i verovali da će se izvući. Do skoro je bio vispren i pokretan, bolesti su ga srećom dosad zaobilazile, ali je popustio pod bremenom godina u prirodnom procesu postepenog odumiranja.

               Na žalost, evo još jedne neprijatne teme, još jednog primera nečijeg nedostatka sluha za potrebe osoba sa teškoćama u razvoju.

               Reč ima Mala Mama:

Pre više od mesec dana je nadležni organ države Srbije obećao da će poraditi sve potrebno da roditelji dece sa Batenovom bolešću mogu lakše da dođu do hrane za svoju decu. Jedine hrane koju ta deca mogu da jedu. Hrane od koje zavisi život te dece. U međuvremenu je umrlo dvoje dece, nadležni organ još nije odradio obećani posao. Predlažem da se dotični zatvore u sobu bez hrane i vode dok ne urade obećano. A i zato da konačno shvate kako je to kada zavisiš od tuđe milosti i kako je to lagano umirati bez hrane...

Imate li duše?!

" Каже да је дете које је тренутно у болници тамо због тога што су му родитељи, у недостатку новца за набавку исте, уместо ентералне давали пасирану обичну храну. Дете није могло да је свари, а нити да је поврати, па ју је удахнуло у плућа и сада је због тога у животној опасности."

(edit) 

Prenosim blog od razmisljam, jer ovo mora da bude na naslovnoj strani, ovo je najmanje što mi na blogu možemo da uradimo za tu jadnu decu:

 Prepuštam reč Maloj Mami:

               Ovo je nastavak priče o deci i roditeljima koji se bore protiv teške Batenove bolesti.

               Dece ima 7-oro. Dvoje je umrlo za manje od 5 meseci. Trenutno je još jedno dete u bolnici (ime neću da spominjem jer je to želja roditelja ).

               RFZO nije odobrio enteralnu hranu ovoj deci iako su čvrsto obećali da će je odobriti za deset dana ( obećanje je dato 28.2.2013).

               Danas je 7.4. 2013. Hrana još uvek nije na pozitivnoj listi.