Sve je počelo tako što sam, kao dečak od 12-13. godina, u prostranom predsoblju kuće jednog očevog prijatelja, arhitekte, video uramljen poster nekog utvrđenja, sa crkvom unutra, u golom kamenitom okruženju. Rekli su mi da je to drevni manastir Sv. Katarine na Sinaju, kao i da u njemu

 

Pre nekoliko dana, na mom Fejsbuk profilu neko je ostavio link za priču o jednom projektu koji govori o biciklima i bicikliranju, ali pre svega o motivaciji, snazi volje, životnim izborima. Kliknula sam, pročitala tekst i, zainteresovavši se, proguglala. Tako sam došla do video-klipa na Jutjubu, koji me je podstakao da pošaljem poruku autoru, s predlogom da svoju ideju predstavi na Blogu B92. Meni se mnogo dopala i nadam se da nisam jedina :)

 

Gost autor je Milan Lisca

Kada sam oko 1. maja objavila blog da putujem u Istru i Kvarner (Rijeka, Cres, Lošinj, Krk, Motovun, Grožnjan i tako te lepote), manula sam se računara i internet konekcija za neko vreme, čak nisam ni po istarskim kafićima u predahu jurila wirelles, pa sam tako srećom uspela i da sebi ne pokvarim sjajno raspoloženje koje me ophrvalo, onim prozivajuće-prosvetiteljskim

                                                                      Da li pauk zna kako pravi paučinu?

Posle višegodišnjih I wish I could once go there, najzad mi se ostvaruje plan: posećujem Jerusalim.

Ostaću najmanje dve sedmice, sa više jednodnevnih izleta u neka okolna mesta, kao što su Vitlejem, Jerihon, Hebron, pa i Nazaret, Kana Galilejska i druga (kaže se: „sve je blizu Jerusalimu"), ali i jednim trodnevnim izbivanjem, radi posete jednoj srednjevekovnoj znamenitosti u Sinajskoj pustinji, u Egiptu.

Uz malo stvari koje nosim sa sobom je Veliki rat, od Aleksandra Gatalice, da čitam u avionu, ili uveče u hotelu.

Ali u avionu misli su mi stalno okupirane predstojećim boravkom u Jerusalimu.

28. februar-17. mart 2013.

*

 

Od Vientiana na jug Laosa, putem niz Mekong, sve je ravno. Februar je na izmaku, a sa njim i zima, pa seljaci pale polja i rastinje pored puta. Njive su prekrivene gareži, ostaci visokog žbunja, palmi i drveća koji nisu izgoreli izgledaju kao jadno pramenje kose nad oćelavelim površinama. Sve deluje prilično tužno, pogotovu kada se prisetim slika severnog

The scene in the Sava Centar parking lot should have told me everything.

Having been told to meet our bus in this parking lot to begin the 12-hour trip to Halkidiki, we duly showed up at the appointed time and place. Instead of seeing our bus, however, we saw at least 20 such conveyances, surrounded with hundreds of bag-laden holidaymakers.

The process of transformation had already begun.

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

 

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?

 

japanski ulicni bend sa domacim harfistom, jerusalim, centar grada 

20-25. februar 2013.

 

Verovatno najbolji način za proveru koliko nam se neka zemlja dopala jeste kada moramo da se neplanirano vratimo u nju. Kada sam shvatila da ću morati nazad u Laos kako bih odatle ušla u Kambodžu, osetila sam radost kao pri povratku kući. Radovala sam se tihoći Laošana nakon prebučnih Vijetnamaca, njihovoj blagosti nasuprot srdačnoj napadnosti potonjih,