Prošle noći je mrzlo. Ujutru sam zatekla bele pruge od leda na majici koja je ostala da se suši na biciklu.
 
Jutro je sunčano i hladno. Vozim uzanim putem duž morske obale. Tišina i spokoj nad ribarskim kućama. Čujem samo galebove i talase.
15219598_10209047922130025_6620255592728611176_n.jpg?oh=ddae0dbf379ff4db50cb0d8f3cb82bc4&oe=58CC291E
 
Tri susreta sa stanovnicima Kumamotoa
*
Prvi susret: u perionici veša.
Vraćam debele čarape i jaknu u sušilicu, ubacujući i i novi novčić od sto jena. Prvi put mašina nije dobro osušila za onih deset minuta na koliko je programirana. To me je malo iznerviralo. Htela sam da pođem, ali sad ću morati da sačekam.
U perionicu stiže serviser. Nije ništa u kvaru, već je došao zbog redovnog dnevnog održavanja. Otvara neka (meni dotad) skrivena vratanca na mašinama i odande izvlači gomile
 
*
Tokom noći napolju je smrzlo, ali mi, začudo, nije bilo hladno. Spavala sam u dve vreće – preko zimske sam navukla letnju – ali u nekom trenutku sam se probudila i oslobodila se ove druge. Međutim, pred zoru sam opet morala da je navučem.
 
Kada sam otvorila šator, okolo je sva trava bila bela. Iznad mog kampa, u poluograđenoj bašti, parkirao se kamionet, koji sinoć nije bio tu. Iza njega, dimilo se od velike vatre koju je vozač i, pretpostavila sam, vlasnik
 
Trebalo je da mi se SAMO zalemi jedna žičica na kablu za napajanje laptopa. Pokidala se pa se gubio kontakt i zato se baterija nije punila.
U servisu računara rekli su mi da to ne mogu da urade jer ne znaju.
"Znam ja", rekoh. Odrasla sam u kuci prepunoj kablova, činčeva, strujnih kola... "Samo mi dajte lemilicu."
Nemaju.
"Kako nemate lemilicu u servisu kompjutera? Kako popravljate kvarove na maticnoj ploci?"
Ne popravljaju. Pozovu proizvodjaca i oni onda pošalju
 
Kroz Fukuoku sam samo projurila. Već je padao mrak, i morala sam da izađem iz gradskog jezgra kako bih negde na periferiji potražila park u kome ću noćas kampovati. Moj GPS je pokazivao da se velika zelena površina nalazi odmah izvan spoljašnjeg prstena autoputa. Većina japanskih gradova ima te kružne zaobilaznice, što, sa drugim saobraćajnicama koje ih presecaju, na mapi izgleda kao paukova mreža.

Bilo mi je žao što toliko žurim. Jureći ulicama, nisam imala mnogo
 
Ostrvo Kjušu povezano je sa Honšuom mostovima i podvodnim tunelima. Ovi potonji građeni su još sredinom tridesetih godina prošlog veka. Prvi od njih nazvan je Kanmon, a svečano je pušten u rad 1942. Najpre železnički, pa automobilski, a na kraju i pešački tunel.
 
Na dubinu od skoro sedamdeset metara ispod nivoa mora silazi se liftovima. Dovoljno su veliki da i moj natovareni Surfi stane unutra. Jedan Japanac pritisne dugme B (basement), a lampica zatreperi kod slova G (ground),
 

8-10. novembar

 

*
Kampujem u centru Hirošime, na obali reke, nepun kilometar od mesta gde je bomba pala. Uz fotografije i priče o poginulima i retkim preživelima koje sam videla u Muzeju, obavezno je pisalo na kojoj udaljenosti su se nalazili od epicentra eksplozije. Uvek u metrima: 1200, 1500, 1700...
 
Zaustavljam dalje asocijacije na tu temu, pokušavajući da zadržim osećaj čudnovate radosti koji su mi danas
 
2016-11-10 11:59:51

H je prasa bitka

elis RSS / 10.11.2016. u 12:59

Za tvrdnju da je Beograd ozbiljan grad potvrdu nećemo pronaći tamo gdje će za njom tragati većina onih koji su za taj grad čuli, pa čak i onih koji u njemu žive svoje živote. Ni veličina ni zemljopisini položaj ni naizmjenični slojevi graditeljske i rušilačke povijesti nisu ono što ga čini ozbiljnim. Čak ni Dunav, mada moramo priznati da on Beogradu nekako uzvišeno i svečarski uvećava ozbiljnost, ipak ne leži u njenom temelju. Pa šta ga onda čini takvim, čuju se pitanja onih nestrpljivih, a oni sumnjičavi poluglasno pitaju da li je ustvari riječ o ozbiljnom gradu, ili o prividu serioznosti na njegovom licu.
 
2016-11-10 10:25:19

Beleške iz Perua: večni Kusko

vladimir petrovic RSS / 10.11.2016. u 11:25

                                        Nisu  izgubljeni svi oni koji skitaju  (J.R.R. Tolkien)

1. Vraćam ti se, Kusko.

Prošli put, video sam te kratko, u prolazu za famozni Maču Pikču, najveličanstveniji primer arhitekture Inka, koji sam posetio sa jednom delegacijom. A sada dolazim na nekoliko dana - za svoju dušu, kako bi to rekli pesnici. Potrudiću se, naravno, da što manje sedim u hotelskoj sobi i pišem blog (ili gubim vreme na neki drugi način); ostaviću to za kratko vreme pre  povratka  u Limu.

 
2016-11-09 17:15:27

Počivala u miru, Tajanstvena Urednice

Srđan Fuchs RSS / 09.11.2016. u 18:15

Eto, šta ćeš, sve reke teku nekuda, pa je tako i ova životna otekla u nekom tajanstvenom pravcu.

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana