E, stvari stoje ovako - još daleke 2012. godine nagovorila sam mog R.-a da se registruje na Blog, sve u nadi da će pre ili kasnije rešiti da piše o svojim iskustvima sa planinarenja po Albaniji. Očigledno, to se nikada nije dogosilo, a izgovori su bili razni. No, u svojoj nameri nisam odustajala, tako da sam sinoć, kao uzgred, rekla da bih rado njegov status na Fejsbuku sa poslednjeg pohoda objavila kao blog. Na moje nemalo zaprepašćenje odmah je pristao. Dakle, negde ipak postoji i neka srećna zvezda ili , drugim rečima - čekanje se ( ponekad ) ipak isplati.

 Kako je Kafka usao u nas zivot

Pre dve večeri, samo što smo stigle na ovo divno, ali trenutno tužno mesto, odlučimo da krenemo Maki, Tedi I ja na giros,  jer on se samo jede u Grčkoj.

Posle Tedijevog poziranja I smišljanja sta mu se najviše sviđa, krenule smo u apartman.

Negde oko ponoći smo shvatile,tj. Maki da Tedi nije tu I krenula je  kuknjava I plakanje.

Naravno, uz objašnjenje da je Tedi otišao u razgledanje grada I mora,  čitali smo Kafku.

Možda je I bolje što nisam spavala najbolje jer sam onako umorna prebirala

10-12 jul 2021.

Stigao sam na Novi Beograd veče pre starta, našao parking mesto ispred picerije "Poncho", odakle startujemo narednog jutra u 6 sati, i uspeo da zaspim negde oko ponoći. Međutim, morao sam zbog vrućine da ostavim odškrinute

18. februar 2021.

“Ono što pustinju čini lepom“, reče mali princ, „jeste saznanje da se negde u njoj skriva izvor.“

Polako se upoznajemo pustunja Atakama i ja…

13. januar

Sećate se Giacomo Venturelli i Violet Biru - Italijana i Malajke na putu oko sveta biciklima? Upoznali smo se pre oko godinu dana, negde u čileanskoj Terra del Fuego, nakon celodnevnog pedalanja kroz pampas sa jakim čeonim vetrom. Ja sam našla smeštaj u jednoj od radničkih prikolica, sa zajedničkim kupatilom i velikom kuhinjom, koje su se izdavale po prihvatljivoj ceni od oko šest evra.

Već sam se bila smestila i krenula sam pod tuš, kada sam ih videla na parkingu: Đakomo na ležećem biciklu, Violeta na klasičnom. Nisu želeli da plaćaju smeštaj, već

25. decembar

Kod naplatne rampe na ulazu u Pichidangui zaustavlja me sanitarna kontrola. Mladi specijalac obraća mi se na engleskom. Pita me odakle sam i kad čuje Srbija, kaže kako voli moju zemlju. Bio je u Bosni, u Banja Luci, osam meseci prošle godine, na službi. 

"Super, ali što me zaustavljate?", pitam pomalo neljubazno. Ceo dan borim se sa jakim čeonim vetrom i uzbrdicama. Ovako nije duvalo od Patagonije. I nije mi baš do ćaskanja.

Utom prilazi žena specijalka. Objašnjava mi da je grad u drugoj fazi i otud sanitarni koridor. Nisam to znala - poslednjih

11. decembar

Casa del Ciclista - kuća biciklista je projekat u nekoliko latinoameričkih zemalja: Argentini, Čileu, Kolumbiji, a postoji i u Meksiku. Ideja je da se cikloputnicima ponudi siguran i besplatni smeštaj. Obično je reč o prostoru u koji se ubaci nekoliko kreveta, a omogućeno je i korišćenje toaleta, tuša i kuhinje. U januaru sam odsela u jednoj takvoj kući u argentinskoj Patagoniji - teretani koja je preuređena u sobu.

U San Antoniju, na pacifičkoj obali, nalazi se jedina čileanska Casa del ciclista - Ciclo Vía Para San Antonio - Casa de Acogida para

25. novembar

Kola idu pravo prema mom šatoru. Primirila sam se, skoro i ne dišem, kao da bi to moglo pomoći da me vlasnik ovog imanja, koji je u njima, ne primeti. Samo kad bi okrenuo auto tako