Počela je pretprodaja dve džepne knjige - priručnika, u kojima prenosim svoje iskustvo nakon četiri godine kotrljanja oko sveta i preko 1000 noći kampovanja. 

  

 

 

Nije me bilo dugo, najpre zato što pedalirajući po Javi u društvu nisam imala kad da pišem, a po dolasku na Bali, gde se sada nalazim, zasela sam da radim. (Verovatno sam jedina koja je došla na rajsko ostrvo i ne izlazi po ceo dan iz sobe.) Imam nekoliko ‘projekata' na umu, a za početak pokrećem crowdfunding kampanju na sajtu Indiegogo kako bih prikupila sredstva za štampanje...

Ali, ajmo redom.

Crowdfunding kampanje su način prikupljanja sredstava za najrazličite projekte. Više se ne traže moćni

 

images?q=tbn:ANd9GcTd0nPgalL6EQRLgyechzg

Sky Reprotin', Novi Sad, Serbia. Srbija je juče umalo ostala bez svog predsednika, gospodina Tomislava Tome Nikolića. Naime, g. Predsednik je, krenuvši u posetu starom srpskom arhineprijatelju, Vatikanu, doživeo neugodnost da je njegova predsednička letelica počela propadati nad Jadranom, da su se odjednom mašine ugasile, i da je to propadanje trajalo gotova dva minuta, te da je doneta odluka, kada je mašina ponovo proradila, da se cela delegacija vrati u Srbiju.

 

 
2015-03-31 09:13:24

Low-Flying Expectations

Chris Farmer RSS / 31.03.2015. u 10:13

Somehow I never thought that I would never miss JAT.

Jugoslovenski Aerotransport, or JAT (1927 - 2013), presented the traveler with a very clear set of rock-bottom expectations - bare minimum of operations, reasonably functioning if less than confidence-inspiring aircraft, fairly bad attitudes both on the ground and in the air, and disproportionately high prices.

That was JAT - it used to be nearly the only way in and out of Yugoslavia - and we loved to hate it.

 

O pedalanju zapadnom Sumatrom u društvu pa potom opet bez njega. O vezivanju i usamljenosti. O izloženosti i zasićenju. O planovima i životnoj (ne)izvesnosti.

Ostavite neki komentar, znači :)

 

*

Mog novog saputnika Mišu iz Nemačke zatičem u bašti hostela u Bukitingiju. On mi je i poslao GPS koordinate za to mesto. Zvučalo je primamljivo: pet dolara za zajedničku sobu, u cenu je uračunat doručak i neograničena količina kafe i čaja tokom dana, u hostelu imaju wifi a kupaonice su opremljene čak i toplim tušem! Od Kine pa na

 
2015-03-02 22:34:27

Ulični Muzičar: Neću da budem pisac!

ulicni-muzicar RSS / 02.03.2015. u 23:34

proxy?url=http%3A%2F%2F3.bp.blogspot.com

 

Moj ćale je imao običaj da pravi planove u

 

Ili -- kako prevideti Ekvator i nabasati na budućeg saputnika u vožnji. O lepotama divljine i strahu od "kanibala". O geografskim i životnim nultim tačkama.

*

Još od Singapura razmišljam o tome kako ću preći Ekvator i prvi put kročiti na južnu Zemljinu poluloptu. Zamišljam sliku kako jednom nogom stojim na jednoj a drugom na drugoj polulopti. I moj bicikl je takođe uhvaćen u trenutku kada seče polutar – prednji točak se, razumljivo, kotrlja 'nadole'.

Znače mi takve stvari. Pedalirajući okolo, ostavljam svoj trag na Zemljinoj kori. Točkovima

 


Ili -- kako me i nakon dve i po godine u južnoj Aziji ona opet iznenađuje pokazujući mi koliko zapravo malo znam o tamošnjim ljudima. Priča o stanovnicima Sumatre koji me istovremeno izluđuju svojim ponašanjem i dovode do suza svojim dirljivim pričama i postupcima. 1-azija1.jpg

*

Šok nakon Singapura bio je očekivan, ali ni približno u toj meri u kojoj me sustiže odmah po prelasku na ostrvo Batam, koje pripada Indoneziji. (A još ne znam da je ono pod najjačim uticajem svojih severnih super-razvijenih suseda i samim tim najmanje 'indonežansko' od svih indonežanskih ostrva.) Prva slika je - prljavština. Prvi utisak - gužva i buka. Siromaštvo me zaskače iz svake sklepane drvene kućice sa koje visi natpis sa zvučnim imenom nekog svetskog brenda, najčešće - mobilnih telefona ili kola. Statusni simboli kao magični ćilimi koji će srećne vlasnike poneti daleko od surove stvarnosti.

 

*

Posebnom stazom za motorcikliste i bicikliste koja počinje odmah nakon maležanskog graničnog prelaza, ulazim u ostrvski grad-državu - Singapur. Duž staze nalaze se desetine šaltera granične policije, pa uprkos stotinama motora koji pristižu svakog minuta, ni u jednom redu nema više od tri-četiri dvotočkaša. Sve je tako organizovano da vozači ne silaze sa njih, osim što moraju da skinu kacige kada predaju pasoš ili identifikacionu kartu.

 

Ili: Kako u jednoj zemlji žive tri različite rase, tri naroda, tri veroispovesti? Šta se vidi na površini a šta se sazna slušajući priče njenih stanovnika? Kako vlada rešava multietničke sukobe i probleme? 

*

1M1-1024x768.jpg

Po dolasku u Maleziju turista će odmah primeti da tu zemlju naseljavaju Malajci, Kinezi i Indijci. I brzo će shvatiti da žive izmešano - u kući do kuće stanuju pripadnici različitih naroda. Jedino u velikim gradovima postoje etničke četvrti koje su više turistička atrakcija nego etnički i religijski - jer reč je i o tri religije: muslimanskoj, budističkoj i hinduističkoj -- čiste oblasti. Obično se zovu Mala Indija, Kineska četvrt,i Malajski market.  Turisti se tako čini da svi Maležani žive u idealnoj slozi. I neretko, u blogovima putnika mogu se pročitati hvalospevi tom prvom -- i površnom -- utisku o upešnom miksu tri naroda, tri rase, tri vere.

Ako posetilac obrati samo malo više pažnje, primetiće da među njima gotovo da nema mešanja. Devojčice sa pokrivenim glavama idu u istu školu a verovatno i razred sa devojčicama crne ravne kose podšišane u paž i tamnoputim drugaricama sa tikom između obrva. Ali van školskog dvorišta, retko će videti da se druže ili igraju zajedno. U vreme ručka, u malajskim uličnim restoranima sede Malajci i njihove porodice, u kineskim - Kinezi, u indijskim - Indusi. Nema mnogo slučajeva mešovitih parova, osim onih između zapadnjaka sa lokalnim stanovništvom. Jednom sam videla Malajca sa Kineskinjom, a čula sam priču o Kinezu i Malajkinji koji su se venčali. Roditelji navodno nisu bili protiv te veze ali su sumnjali da će opstati. I s pravom - jer zbog pritiska okoline, brak se raspao posle nepunih šest meseci.