Danas posle pazara tout le Karaova (Crna dolina) se okupila u izletištu sela Čomlekči da gleda ljude koji, okupani maslinovim uljem, turaju jedni drugima ruke u kožne gaće iliti, pogađate već, pe(h)livane.

 

tekunica, copyright (3) albicilla

Uski, vijugavi put prati obronke Fruške Gore u sunčanom majskom jutru. Par godina neaktivna i zatrpana đubretom, kolonija pčelarica je ponovo zauzeta, pa iznad nje zatičem jato od par desetina ptica. Divlja deponija jeste uklonjena, ali ne zbog higijene nacionalnog parka, već nesmetanog iskopavanja zemlje, usled čega je kop proširen, obezbeđujući time bolje uslove za gnežđenje... bar ukoliko se ne bude više kopalo tokom maja i juna, dok se ne završi gnežđenje.

Unaokolo, po planeti, govori se o nastupajućem periodu energetske krize, odnosno, da će biti manjak prirodne nafte i gasa. Mlaz dragocene tečnosti iz bušotina ima svoj vek trajanja, snalaženje je u toku, čak se cedi iz nekog kamenja gde ima tog goriva ali nedovoljno a i skupo je. Toj činjenici se mora gledati u oči i jer preti da će svi sistemi na kojima se zasniva civilizaciski komfor i proizvodnja ući u period neizvesne budućnosti. To može biti tačno i razumljivo jer zaista u ono vreme nije bilo dovoljno dinosaurusa za ovakve tehnološke okolnosti i onolike prohteve i potrošnju. Beograd, delić sveta zavisnog od prirodnog goriva je takođe u toj muci, nema svojih izvora nafte i gasa već zavisi od velike braće sa svih strana koja su drežljiva ako se plati, ali mogu da se naljute i da zavrnu slavinu bez obzira na novac. Kažu neki koji se u to razumeju da nastaje era neokolonijalizma gde nisu više u igri začini, zlato i vredno kamenje, već naftni resursi kao razlog za osvajanje teritorija gde behu oni dinosaurusi a onda po redosledu, ti koj osvoje naftni prostor držaće pod kontrolom one kojima će ta tečnost biti neophodna.

crvendać, copyright (5) albicilla

Lajkovačka pruga je mitska trasa kojom je pre pola veka kompozicije vukla parna lokomotiva, da potom usled „modernizacije železnice“ linija bude ukinuta, šine uklonjene, a ruta asfaltirana. Bio je to isprva dobar, iako ponešto uzak put, održavan koliko i sve drugo u zemlji, pa se asfalt dezintegrisao, šljunčana podloga izvirila i, nekako s nastupanjem novog milenijuma, put prerastao u makadam.

"Косово нас спречава да поправимо зубе и почистимо двориште. А чим га предамо, престаће да прокишњавају операционе сале, а покрадени шахтови ће се сами вратити на своја места."

 

Ovo je u jednom od svojih skorašnjih intervjua izjavio Matija Bećković i tu je direktno postavio jedno od najbitnijih pitanja u savremenoj Srbiji: Hoce li se situacija u Srbiji promeniti ulaskom u EU? Naročito ulaskom na ovaj način?

 

Andrej

 

Gost-autor Čeda Vučković

Nas 20 s puta posmatramo centralno jezero ribnjaka Baranda. U pitanju je prostrano vodeno ogledalo gde dominiraju ćubasti gnjurci, liske i riđoglave patke. Među njima je i po koja patka njorka, kao i desetak crnovratih gnjuraca.

Moji drugari sigurno znaju, ali ko ne zna, inače živim od turizma. Bavim se profesionalno i licencirano od strane IL Ministarstva turizma, školice neke učio (neke i izučio) u Jerusalimu i Tel Avivu; pretežno egzekucijom, terenski rad, bez skrnavih bosova da mi kljucaju po ganglijama u nekom prašnjavom ofisu, a pomalo, eto, poslednjih godina i na organizacionom nivou, pretežno na relaciji Ex-Yu-IL, i freelance kada imam vremena i mogućnosti na relaciji Angloamericanoafricano-IL. Iskreno rečeno, mnogo bolje pare su sa ex-Yu nego sa šabanima i stipsama amerobritanskim. Lep poslovni odnos sa bivšim Jugoslovenima je win win situacija u mom životnom slučaju. Uz ogradu da su mi Kanađani super, i tako, ekipa iz velikih gradskih sredina u Britaniji i SAD mi je isto super. Moj posao se odvija od jutra do mraka pod vedrim nebom i izuzetno je lep, a fino je i plaćen. Moj stalni dom je u severnoj srpskoj provinciji, Vojvodini. Kada nisam angažovan poslom na terenu, volim da putujem sa svojom malom porodicom. Moj petogodišnji sin ima već sada desetine hiljada kilometara iza sebe u svom malom životu, i funkcioniše u svim jezičkim sredinama. Danas je bio lep i sunčan dan, za moje užasno topao, za mene divan prolećni dan (za koji dan ću biti u pustinji na temperaturama u proseku većim za 5-8 stupnjeva u odnosu na današnju temperaturu u Srbiji).

Kašičar © Čeda Vučković

Jutro bez plana, osim da ptičarim negde... U kolima širim mapu – kuda? Možda Pančevački rit? Tamo pronalazim jako visok vodostaj, bez plićaka pogodnih za ishranu ptica, samo dve  gluvare i jednog  velikog vranca i – zaključanu rampu na nasipu! To prosto nema svrhe, pa zovem prijatelja da zajedno obiđemo ribnjak u Barandi, kažem da za 20 minuta mogu da budem kod njega, na šta mi on, tek probuđen, odgovara: „Ne mogu da se našminkam tako brzo“.