Beograd je, par decenija unazad, nedeljom popodne obično bivao sasvim pust, daleko beznadežnije pust nego što to danas možemo i zamisliti. Ako ste želeli pravu gužvu u nedeljnom Beogradu, tih 70' i 80', mogli ste je naći na tašmajdanskom klizalištu, negde između 3 i 5 popodne*

Svi su bili tamo.

  Noćas će svakom od nas biti vraćeno ono što je proletos onako bezobzirno i divljački oteto.
Dobićemo 1 sat.
Neki od nas će pokušati da u tih sat vremena nadoknade toliko toga propuštenog, neko će biti sasvim ravnodušan, a neko će spavati jedan sat duže.

   Već duže vreme se spremam da korenito promenim svoj pravac, smer i ugao gledanja na život u odsudnom pokušaju da postanem intelektualac, možda i neshvaćen ali svakako ponosan, svestan vremena koje neumitno curi kao iz pokvarene pipe dok oluje šibaju sumnjom izmučeni duh, kolebljiv pa što ne reći i zastrašen pred sudbonosnom odlukom.

Sada je vreme i ovo je mesto:

Proza je, dakle, passe. Živela poezija.

"Već sa šesnaest godina počeo je samostalno da se izdržava, svirajući narodnjake u kafani, prodajući novine i radeći na gradilištima."
Ne znam zašto sam baš ovo stavio u prvu rečenicu ali nekako mislim da je bitno za bolje razumevanje priče o grupi ljudi, koja se (shvatićemo to ubrzo) ipak svodi na jednog „čupavca i kretena", njegovu volju, upornost, talenat, prilagodljivost pa i moć manipulacije.
„Kompleks Periferije koji je fanatično želeo da se dokopa Centra i da ima sve."- reći će poznati novinar.
Dok će ga Mirjana Bobić, nekih 25 godina kasnije, kroz loše prikriveni niz erotiziranih uzdaha zapakovanih u par tv epizoda natopljenih uglavno ljigavo - patetičnom tronutošću i ispunjenih, bez ikakvog dobrog opravdanja pionirski svečanom, te također patetičnom Snježanom B, opisati kao „ležerno obučenog njujorškog intelektualca."
Imamo sasvim prostu priču, dakle.
Mali problem za mene lično takođe predstavlja činjenica da nikad, za ove četiri godine koliko ovaj Blog postoji, nije ispričana. Nije se htelo, stizalo ili smelo, verovatno i zato što su fragmenti teme, pojavivši se tu i tamo, izazivali uglavnom nepodeljene antipatije komentatora. Uvažavajući te okolnosti i sasvim svestan moguće adrenalinizacije mnogih ljudi koji su mi dragi - preuzimam odgovornost za ovu nepopularnu temu i nikad duži tekst.
* Za izradu ovog bloga korišćeni su tekstovi ili delovi tekstova sa interneta, ili tv. Ponekad su to celokupne rečenice i pasusi, naročito kada se tiču hronologije događaja. Bitna napomena je da se tekst odnosi na period od 1969. do 1989. god. Takođe, korišćeno je i nešto malo misli i sećanja koje posedujem, ne sumnjam da će se raspoznati.

   Ljudi odvajkada na najrazličitije načine ubijaju vreme trudeći se da ono ne ubije njih. U redovima za nove putne isprave, recimo: od ideje da, dok u pola glasa psujete administraciju, organizaciju i propise, malo poubijate okolinu i sebe pride, do ideje da ubijete samo vreme - mali je, ali značajan korak. Paradoks  (redova, a i nas u njima) je u tome  što i najduže čekanje, besplodno uglavnom, neki od nas plodonosnim umeju učiniti: ne slučajno, sasvim sam siguran, ideja za ovaj tekst  nastala je u jednom od tih redova. Autor je moj i Vaš večerašnji gost – babmilos.

  Znate li šta je jedna zemaljska godina? Za neupućene i zaboravne, to je vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko matične zvezde, Sunca. A šta je jedan dan? Naravno, vreme potrebno da planeta Zemlja načini jedan pun obrt oko sopstvene ose rotacije. Ova dva pojma očigledno nemaju puno toga zajedničkog osim što su oba vremenske veličine. (Ne postoji suštinska korelacija godine i dana.) Međutim, zanimljiva je činjenica da su ta dva pojma uveliko po meri čoveka:  dan je usaglašen sa ciklusom naše radne energije, a godina sa životnim kapacitetom. Jedna godina traje 365,2422 dana. Zašto baš toliko? Nema razloga, u pitanju je slučajnost.

  Milutin & niccolo

(uz malu asistenciju Unfuckablea)

Sportska redakcija Bloga B92 poziva vas na svakodnevno druženje!

  Serija blogova čiji početak predstavlja ovaj tekst nastaje na Milutinovu inicijativu kojoj su se s entuzijazmom pridružili Reanimator, NNN, Omega, Unfuckable i Niccolo s ciljem da pruži blogerima mesto gde će moći da prate i komentarišu razne sportske događaje tokom cele godine. Kako se blogovi zatvaraju nakon 7 dana, nas nekoliko, ali i svi ostali blogeri koji imaju volje da napišu tekst na neku sportsku temu (uključujući i one koji nemaju autorsku opciju, koji će gostovati kod nekog od nas), će naizmenično objavljivati blogove na kojima će se moći komentarisati sve sportske utakmice, mečevi i takmičenja u bilo kom sportu koji je blogerima drag (curling included).

  Izbor tema je slobodan, dokle god se radi o sportu, ali bez obzira na izabranu temu konkretnog bloga u komentarima je dozvoljeno pričati o bilo kom sportskom dešavanju.

  Ideja je da ovim blogovima pokrivamo jednu nedelju - koliko i blog može da traje.  Na početku bi se potrudili da napravimo pregled onoga šta nas očekuje, a onda iz dana u dan komentarisali jedan po jedan dogadjaj. Kad ko može i koliko može i hoće. (ovo se prvenstveno odnosi na Unfuckablea, koji stalno nešto kuka kako hoće ali nema vremena)

Na kraju nedelje, pokušali bi da sve sažmemo u neku vrstu kratkog rezimea.

Tokom velikih sportskih dogadjaja, vraćali bi se dosadašnju rutinu: npr. Niccolo bi i dalje postavljao blogove posvećene Grand Slam turnirima u tenisu, a Omega one posvećene velikim biciklističkim trkama.

Na samom početku ove serije, kao pravi džentlmeni, «mikrofon» predajemo: Alavoj.

Dobro došli na svakodnevno druženje!

„Novi  dizajn bloga sa intenzivnom belom podlogom  mi smeta i mislim da predstavlja „ Non User Friendly“  rešenje koje ne odgovara , kako registrovanim tako i neregistrovanim  Korisnicima  Bloga B92.

Molim Nadležne da uzmu u obzir ovo zapažanje i učine sve što je u njihovoj moći da  se ova smetnja  što pre koriguje.“

Zanima li uopšte nekoga mišljenje tih...korisnika?

Iz mora komentara i pritužbi na ovu temu, jer ovo definitivno nije blog gde ćemo se  radovati tome što jeste postignuto – nego poređati šta nije, a i šta bi smo mi – Korisnici (zamisli bezobrazluka!) voleli ili mislili da treba, izdvojiću samo par...

  Poštovane blogerke i blogeri, pogledajte *komentar Direktora za društvenu korporativnu odgovornost B92, Gordana Paunovića            (.../#k773306 - zavisno na koliko Vam je komentara "nabaždaren" profil, ili - 238.komentar)

„Zaključak, osim da mi je - muka?
Ok : Štedite kod Božen , benzin sipajte na pumpama Univerziteta Singidunum, a - ko puši - neka proba Infostudove cigare."

Za 100 dinara u Srbiji se može kupiti :
kutija cigareta 
2 pakovanja žvaka
jedno pivo u kafani
jedna kafa u kafiću
jedna čokolada
jedan cvet u cvećari
tetrapak soka
manje od litre benzina
parče pice na ulici
jedan časopis na kiosku
1-2 sms-a za (izaberite sami) VB, Farmu, Talenat, Ljubavni chat
prosečan srpski tiket u kladionici

 Kada je blagi bog delio toplinu, empatiju i mentalnu živahnost, očigledno je da je jako pazio ko će mu sedeti u prvim redovima. Tako su se Tamo našle i neke, meni veoma drage Face :
Vlasta, Bili Piton, Skyspoter, Jelena Gall, maksa, vishnja, darkonduty, Jack Bauer, Margitina Mama, omega (i, zamalo - Srki Pajić) priznaćete da predstavljaju jako dobro društvo.