ПОМАМА И ОМАМА НАШИХ ДАНА

          „Кловн Шалимар“ Салмана Руждија је роман о неколико трагичних животних судбина у временима великих друштвених сукоба на широком простору од Кашмира на граници Индије и Пакистана до Стразбура између Француске и Немачке, затим у Француској, Енглеској и у Лос Анђелосу у Америци. Источњачка

ЛЕОНАРД КОЕН: ЗАБАВА ЈЕ ЗАВРШЕНА

S. O. S.

Полако с тим бесом, поспанко.

Не траћи га у бунама.

Не мрси га идeјама.

Ђаво ми не да говорити,

само да ти наговестим да си роб,

твој јад је намерна политика

оних у чијим ланцима патиш,

оних које одржава твоја несрећа.

Ужаси тамо, унутрашња

НАЈВЕЋИ МОРАЛНИ ИЗАЗОВ ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА

Итало Калвино је једном приликом савремени свет упоредио са паклом; у таквом свету, сматра он, једино нам преостаје да препознамо оне који паклу не припадају и дамо им шансу. Има ли друштвених и моралних алтернатива?

За производњу и проток идеологије глобализације, по речима недавно преминулог Пјера Бурдијеа, брину се ’доксозофи’, ’техничари мњења-који-себе-сматрају-ученим’, а који потискују праве филозофе и политичке проблеме постављају на исти начин као и пословни људи, политичари, и политички новинари (Бурдије, 1999, 15). Та идеологија, примећује исти аутор, састоји се од најкласичнијих претпоставки конзервативне мисли свих времена и свих земаља. Ипак, она забрињавајуће успешно постиже свој циљ, и то углавном употребом два међусобно неспојива аргумента, чија нелогична комбинација као да доприноси њиховој идеолошкој делотворности.

Један аргумент састоји се од рационализације новог економског поробљавања  ... света као сурове али економски нужне планетарне промене; други се односи на величање новог поретка као коначно остварене телеологије једне прогресивне историје. С једне стране, прибегава се упорном, дугорочном симболичком ’утувљивању’ (новине и телевизија), све док, кап по кап, несвесно упијени ставови не постану свесна уверења и док ранокапиталистичка визија људског живота, као немилосрдне борбе за опстанак, не постане једина могућа, самподразумевајућа, очигледна опција. (Бурдије указује на читав скуп претпоставки који се намеће као неизбежност: инсистира се да је максимални приход, дакле, продуктивност и компетитивност, крајњи и једини циљ људског рада; или, пак, да је немогуће одупрети се економским силама; или се врши коренито одвајање економског од друштвеног, које се оставља по страни и препушта социолозима као нека врста отпатка.)

ВЕЛИКА ЦРВОТОЧИНА

            Интернет је велика црвоточина пуна пречица у чијој утроби, уместо црва, чачкају моћни претраживачи. Један је управо ишчепркао његовог  друга из детињства, Срећка Ч. Оног од кога се крио иза старих, шупљикавих врата. Проминуо је налик тамној сенци, као и некада давно, у дечјој игри. Тада је то било довољно да побегне на другу страну.

«Како то да ти увек побеђујеш?», знатижељно су питали.

Тада је крио тајну о ситним рупицама кроз које су се назирале сенке. Сада је могао да одговори: - Захваљујући црвоточинама! И на Интернету сам те тако нашао!

У Београду је око 2:30 бомбардована зграда Генералштаба Војске Југославије, зграда савезне полиције, а пројектили НАТО-а погодили су и Врачар, густо насељени крај

ЖИВОТ У ВИРТУЕЛНОМ

«Захтев за пријатељство» затрептало је док је гасио Фејсбук. Хитро је поништио команду и погледао. Сликица некога кога никад није видео, име и презиме без одјека у његовој свести. Кликнуо је «прихвати», квадратић се расплинуо у трепераве црвенкасте цртице, пресложио у «пријатељи» и исправио бројку

УЗ АПСИНТ СА СРЕБРНОМ КАШИЧИЦОМ

Да се нешто догађа наговестио је Салвадор Дали, онај јединствени и непоновљиви, који је за своје претходнике признавао само Ајнштајна и - Пикаса. Годинама, за сваки Пикасов рођендан, лично је остављао жуте руже на прагy слављеникове куће и хитро одлазио јер је, по његовом мишљењу, овај свет превише мали да два генија буду истовремено на истом месту. Он, Дали, мистични и недокучиви (како је себе називао), који је, између осталог, истраживао димензије и боју Бога (бесконачно мали и зато свеприсутан, боје холандски жуте), године 1935, у тексту “Освајање ирационалног”, непосредно се позива на Пикаса и то - у стиховима:

биолошки и динамички / феномен / какав представља / Пикасов / кубизам / био је / прво велико имагинативно људождерство / које превазилази експерименталне амбиције / модерне / математике и физике.

ТРАКТАТ О СМЕХУ

Да не буде забуна – текст је написан јануара 1997. године. Значи ово је ВРЕМЕПЛОВ који вас враћа 21. годину уназад.

Зато, пре читања:

Проучите горње упутство, узмите средство за смирење и, ако се појаве нежељене сметње, посаветујте се са вашим лекаром или фармацеутом.

Гнев је привилегија богова, тврди Аристотел, а код мудраца он изазива сузе или смех. Тако је мрачни Хераклит у великој љутњи плакао, признајући тиме да догађаји имају коначну и неопозиву тежину судбине коју треба некако поднети и издржати. Код мудрог Демостена, опет, уместо гнева јављао се смех који се двојако може тумачити: као лично освешћење од заблуде да су догађаји и другачије могли да се догоде, али и као одбијање њихове коначне и неопозиве тежине за човекову судбину.

БУЛАТОВИЋ О РАТУ, СЛАВИ И ПОРНОГРАФИЈИ

Старе дискете... Шта је на њима? Проверио сам прву гомилу док оне, стари комп и порт за дискете још раде и нашао текст који, вероватно, није објављен, осим у сабраним делима Миодрага Булатовића (ако су објављена). Текст је из 1998 – 1999. године, па је непознати деда или прадеда неким каснијим текстовима у којима је рат еротска бурлеска а Булатовићев јунак антихеројски Марко Краљевић, Швејк, Раблеовски лик па и нека врста модерног Дон Кихота.

"Kako su nastale Bulatoviceve 'Beleske o HEROJU NA MAGARCU'"

(Из електронског часописа “Kritika.etc“ – снимљено на Интернету 1998-1999. godine)

Rukopis romana Heroj na magarcu Bulatovic je zavrsio u prolece 1964. godine. U pismu

svom engleskom prevodiocu E. D. Goyu, pisanom 14. maja 1964, Bulatovic pise i o svojim

raspolozenjima posle zavrsetka romana: "Tako zelim s vama da govorim. Sad imamo vremena,

roman je gotov, tuzan sam sto sam se rastao sa tako velikim brojem licnosti koje sam voleo

tokom tri godine. Mnogo sam patio, mnogo bio boestan, ali je jedan ogromni posao bacen pod

noge. Sad hocu samo da spavam, da zivim, i da zaboravim da sam ikad u zivotu drzao olovku u

ruci." (Bulatoviceva pisma Goyu objavljena su u Letopisu Matice srpske, knj. 451, sv. 2,

februar 1998, str. 317-359.)