„Radnici beogradskih centara za socijalni rad održali su juče jednočasovni protest ispred ustanova u kojima rade, kojim su, kako kažu, želeli da skrenu pažnju državi, ali i javnosti na „teške i nebezbedne uslove u kojima rade““

To juče je bilo nakon što je za samo nekoliko dana još jedna majka ubijena u centru za socijalni rad, s tim što je ovaj put ubijeno i dete. U državi koja pati od nemanja dovoljno dece i majki koje bi ih radjale.

Ne znam za državu, ali moju pažnju su privukli. Prvi put vidim da socijalni radnici protestuju. Zato što su ovaj put, zbog njihove loše procene, povredjene njihove kolege. Nikada nisu izašli na ulice da se bune što su njihove stranke povredjene ili ubijene. Zbog njihove loše procene. Jer, kad se radi o njima, u centrima zaposlenima, kažu da već dugi niz godina upozoravaju da rade u nebezbednim uslovima. Znači – nekontrolisanim. Da probam da zaključim – oni znaju da rade u nekontrolisanim uslovima, ali u njima zakazuju kontrolisane susrete svojim strankama. I preporučuju sudovima da donesu odluku o kontrolisanim susretima sa problematičnim strankama u nekontrolisanim uslovima. Je l to to?

Naslovu ne fali znak pitanja, sugestivan je baš kao i naslov nad novom tiradom psihoterapeuta na slobodi, Zorana Milivojevića, "Zašto su jake žene naporne?". Čovek je majstor, odlično mu ide podilaženje niskim ljudskim strastima, tvrdnjama da je ono loše u čoveku dobro, čak i preporučljivo. Ono što bi većina volela da može na glas da kaže, al ne sme. Zato on to zine umesto njih, usreći ih i umesto

Juče sam objavio tvit „Nije politički korektno reći, sama si ga birala" i kako vidim bocnuo sam mnogo ljudi u živac... u čemu posebno uživam. Graktalo se, graktalo, vređalo se, vređalo, rekli su mi da sam mizogin, šovinista i fašista. Jeste, sve ste u pravu, a sada kada ste smirili živce, da ozbiljno porazgovaramo.

Živimo u Srbiji, gde sistem ne funkcioniše, onaj sistem koji treba da štiti žrtve. Imamo zakone kojima je zabranjena diskriminacija, nasilje, porodično nasilje, seksualno nasilje i uznemiravanje... sve imamo, ali to izgleda ničemu ne služi. Imamo policiju, socijalne ustanove, ženske organizacije, sigurne kuće... Sve imamo, u teoriji, ali nam praksa kaže nešto sasvim drugo.

Skroz je politički nekorektno reći „sama si ga birala" i to ne znači da nećemo da pomognemo žrtvi, niti je krivimo... Pa vidite valjda da imamo sve moguće zakone, propise, strategije i institucije kako bi je štitili. Jeste da ne funkcionišu, ali imamo.

Mi smo zaglavljeni između teorije i prakse. Teorije da mi imamo sve na papiru i prakse da to ništa ne funkcioniše. I onda krenemo da grakćemo sa teorijske pozicije, a ja vam lepo kažem „sama si ga birala" kao upozorenje, naročito mladim devojkama da otvaraju četvoro očiju s kim se upuštaju u vezu.
I da funkcionišu sve institucije, a u Srbiji ne funkcionišu, dogodilo se ubistvo, dogodilo se nasilje, dogodilo se silovanje... trauma ostaje! Cilj mora da nam bude prevencija nasilja u sistemu koji ne funkcioniše. To nikako ne znači da ne treba da zahtevamo da policija radi svoj posao, tužilaštvo, sudstvo, centri za socijalni rad... ali šta ćemo u međuperiodu dok to sve ne profunkcioniše?

Fitnes industrija ne miruje.

Namećući potrebu za teškim fizičkim radom koji se, često, eufemistički naziva treningom, ide sve dalje i dalje u proizvodnji različitih pomagala koji proizvode efekat povećanog opterećenja, što je za većinu laika siguran znak da su na dobrom putu ostvarenja cilja kako god ga definisali: skidanje masnih naslaga, uvećanje mišićne mase, izraženija

Umrla je matematičarka Marjam Mirzahani. U rodnom Iranu diplomirala matematiku (prethodno osvojivši dve zlatne medalje na matematičkim olimpijadama), otišla na postdiplomske studije u "omrznutu Ameriku", u CV upisala Princeton, Clay, Harvard, Stanford. Jedina žena koja je dobila Fieldsovu medalju koju često nazivaju Nobelom za matematiku iako je sigurno ekskluzivnija jer se dodeljuje tek svake 4 godine.

Umrla u subotu od raka.

Sutradan je u Iranu njena slika bila na naslovnim

Letnje vreme, pa evo malo letnjih tema za razmišljanje i maštanje. 

Slika sa Interneta

Recimo da vam se posreći, pa dobijete na lutriji ili u nasledstvo od bogatog ujaka iz inostranstva ili na neki treći način, milion evra, dolara ili neki čak višestruko veći iznos u „čvrstoj valuti". Možda ne milion nego par stotina, ali možda i nekoliko miliona.

Šta biste uradili sa tim novcem?

Sećam se kao da je juče bilo. Šumadija. Vreo letnji dan. Vene kamilica uz seoski drum i titra jara. Na tarabu se nalakćuje baba Kaja i decibelima na kojima bi joj zavidelo seosko crkveno zvono, viče: „Od ovam! Od ovam!“ Mi prozvani, raspušteni i na čuvanje ostavljeni, izmiljavamo i čekamo nastavak. Baba popravlja pera na marami i krikom koji mrtve diže, pita: „Kuj će kuglov?“ A, kuglof joj je bio mrtva usta da ga jedu, recept je u miraz donela iz svojih rodnih Komarica. Mek ko srce devojačko.

Ili ovi će nas podave ko mačiće, oca im lopovskog! *

Beograd ima ono što drugi nemaju, oazu prirode nadomak centra grada - područje koje smo dužni da sačuvamo i ostavimo našoj deci da ne bi, u organizmu od betona, zaboravila šta je priroda. LINK DO VIDEA

Neretko slušamo da Srbija ima egzodus mladih obrazovanih ljudi. Cifre koje se pominju su onespokojavuće i upućuju da se praktično cele generacije onih koji su završili naše prestižne fakultete iseljavaju.
Najfrapantniji su ‘podaci' OECD po kojima je iz Srbije 2014. otišlo čak 58 hiljada ljudi. Zaista, ako uđete u bazu podataka OECD-a naćićete tu brojku, međutim, onaj ko malo bolje prouči te podatke uočiće nekoliko detalja, koji taj pokazatelj čine neupotrebljivim. Na primeru Nemačke, u koju je navodno emigriralo skoro 40 hiljada lica iz Srbije 2014. može se videti

ne osvrći se i za manastir ne brini, dovoljno si štete učinio...

nekoliko postova ispod od srbije se oprašta toni verheijen, dosadašnji šef kancelarije svetske banke u srbiji. srećom odlazi jer je svojim neznanjem značajno doprineo nekvalitetu života ovde. na koje mesto sada odlazi ne znam, ne želim ni da znam, unapred mi žao ljudi. patetično oproštajno pismo je ostavljeno za komentarisanje, ali kao i sve kod drugorazrednih birokrata, nesposobnih za normalne karijere u sopstvenim sistemima koji su se izgradili kao postkolonijalni upravnici, i ta sloboda komentarisanja

Ovo je naslov jedne od slika koje sam uočio u galeriji u Kovačici, jednim od dragulja među malim gradovima koje možete naći u Srbiji. Kupio sam je jer ona prikazuje neke od izazova sa kojima se zemlja suočava. Za četiri godine u Srbiji puno toga sam naučio o toj zemlji, o njenim izazovima ali i o njenim prilikama. Na žalost, moj boravak ovde se završava za manje od tri nedelje. Zato bih želeo da ovaj blog bude drugačiji i da za njega koristim ključne reči koje su obeležile moj boravak ovde a koje mogu dati odgovor na pitanje koje je slikar postavio

Piše: Rodoljub Šabić

            Pre sat ili dva, predsednik Republike Aleksandar Vučić, na konferenciji za medije, komentarisao je moj lični stav u vezi sa najavljenim trošenjem 200 miliona dinara radi podizanja 120 metara visokog jarbola, na kome bi trebalo da se nalazi ogromna zastava, rečima "oni koji ništa ne rade, znaju samo da kritikuju".

            Predsednik se na taj način upustio i u neosnovano diskvalifikovanje i mene lično, i što je mnogo bitnije, institucije koju predstavljam, što je, mislim, sasvim nekorektno i neprimereno ustavnoj

naša. Reakcije u zemlji i inozemstvu?

Ovaaaj... Piranski zaljev. 

 LINK ZA CROWDFUNDING KAMPANJU

Za nekoliko dana kećem u svoju možda najveću avanturu: voziću Pamirskim platoom u Tadžikistanu. Pamir hajvej je drugi najviši autoput na svetu, s tim što tu reč treba shvatiti uslovno, budući da većom dužinom ne postoji asfalt i da i put i predeli kroz koje prolazi više liče na Mesečevu

Kako iz beznađa?

Pomenuta petorka se izmetnula u mangupe pošto im je novokomponovani gospodar Vučić odmakao ruke i ostale udove od zlatnog ćupa vlasti i moći. Dok su se zajedno držali sekire upale u med, teklo