" Građanima je za utehu da su gradske vlasti posle kritika i sprdnji sa gigantskom jarbolom na Ušću, koji je trebalo da bude visok stodvadeset metara smanjile to čudo na osamdest metara visine,..! ".

Citirana rečenica je delić komentara nedeljnika "Vreme" posvećenog početku realizacije više projekata beogradskih vlasti od kojih neki, čak većina (pasarela i gondola na Kalemegdanu, veštačka stena u Košutnjaku, panoramski točak i ogromni jarbol za zastavu na Ušću..) još od kad su bili samo u najavi, izazivaju brojne dileme i kritike, čak i zgražavanja i

Oviih  dana "hit" vest bila je ona da ministar Vulin i zamenik gradonačelnika Vesić stupaju u štaj glađu. Vest je, verujem ne samo kod mene, ozbiljno poljuljala uverenje da su Beket, Jonesko ili Kliz i njegov Leteći cirkus Montija Pajtona nenadmašni u kreiranju apsurda i "otkačenog" humora. Kao što mi je potom i "lavina" izjava o pridružitvanju štrajku gladi velikog broja poslanika u državnoj skupštini i odbornika u lokalnim skupštinama prilično "izbledela" Domanovića i njegovu Stradiju, mislim na onu otimačinu oko toga ko će više puta biti žigosan na čelu.

I kad

"Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne! Zamajavati javnost banalnostima, trivijalnim i nebitnim informacijama da se ljudi ne bi bavili stvarno bitnim!"

Nije prijatno ali je fakat da na "uputstva" poput navedenog iz "Strategije manipulacije javnošću" Čomskog svakodnevno podseća naša stvarnost. I u prošlom postu, pre nekoliko dana, pisao sam o pasivnom odnosu javnosti prema jednom mislim, bar za odgovorno društvo, važnom pitanju a čak je i rasprava ispod posta, većinom komentara potvrdila da je više pažnje javnosti privukao najavljeni pa "odloženi"

dok šetamo ograde

protesti traju već toliko dugo da je postalo sasvim očito da niko ne zna šta će s njima. vučića nerviraju i pomalo plaše, opozicija ih ne kontroliše do kraja, organizatori su... ok, ne moramo baš o svima. jedini koji izgleda znaju šta žele od protesta su građani koji uporno svake subote dolaze, ne odslušaju govor sa kamiona, ne učestvuju u izboru govornika, odšetaju, popričaju s ekipom i odu kući bez ukakvog plana da se i sledeće subote pojave na protestu iako je organizacija sve haotičnija iako niko ne zna u potpunosti

....

Znao sam za nju i ranije. Više kao legendu. Ne kao konkretnu priču. Daleko bilo, mislio sam. Realno, plašio sam se. Kao i uvek kada je u pitanju nešto nepoznato, strašno.

Prolazim ja a ne vreme. Vreme je ljudska izmišljotina. Sekunde, minuti, sati, dani, meseci, godine. Kao tako se bolje snalaze. Nešto više je od 2000 godina kako su raspeli Hrista, to je kao prošlo vreme. Vreme je kao i Kosmos beskrajno veliko i nemerljivo. I šta onda znači dve hiljade godina? Glupo je baviti se vremenom!

Preksinoć u SO Vračar, o Leonardu. Na italijanskom i srpskom. Uz sitne nedostatke organizatora, uspelo veče. Posle, košava, duva besomučno, on u majci kratkih rukava i vijetnamki, smrzao se čekajući autobus. Čekajući Godoa. Kako je bila dobra Mirjana Karanović

For I have sworn thee fair, and thought thee bright,
Who art as black as hell, as dark as night.

(Sonet 147, W. Shakespeare)

Proučavaoci Šekspirovog dela vekovima pokušavaju da utvrde pravi identitet osobe koju Šekspir u svojim “Dark Lady” sonetima (127-154) zove tako – Crna Dama.  Naravno, kao što se konkretni detalji

a

U petak počinjemo. Za tri dana stižemo do petog. 

Povedite nekog sa zavesom. 

Ne donositi ništa, Bata će krompir i baterije. 

Plavo je gorko. Kvake ne dirati.

Krećemo po sredini. Na polovini nas stižu sa jugoistoka. Sve ide žicom. 

Troškove pokriva tetka.

Jedna hrabra i slobodoumna ličnost, Zuzana Čaputova, po zanimanju pravnica, pobedila je u subotu 30. marta 2019. na predsedničkim izborima u Slovačkoj, postavši tako prva žena na predsedničkoj dužnosti u istoriji ove srednjoevropske zemlje.

Uprkos jačanju populista i antievropskih političara širom EU, 45-godišnja Zuzana Čaputova je odnela pobedu u drugom krugu, osvojivši skoro 60 posto glasova.

Promene u Slovačkoj su pokrenute februara prošle godine,

Svraka na grani drveta koje je bilo uokvireno kuhinjskim prozorom, delimično, kreštala je opominjući. Sunce je sijalo, nije sijalo, da li? Vetar je duvao, severozapadni, jugoistočni nije duvao, nije duvao ni severozapadni.Pričvrstio je staru mašinu za mlevenje mesa za sto. Počešao se po glavi. Kroz prozor je uleteo stršljen, ubio ga je papučom, bacio u WC šolju i povukao vodu.Vratio se u kuhinju. Svraka i dalje, neprekidno. Zagledao se u mašinu i opet se počešao po glavi.Sunce je sijalo, nije, nevažno, možda. Kifla potopljena u malo mleka. Prezle? Možda a možda i ne.

Otvorio

Ipak je otišao. U osam ujutro već je bio obučen, starke, leviske, vijetnamka, u gornjem levom džepu farmacija, desnom gornjem, novčanik. U donjem levom cigarete i upaljač, desnom, flašica sa vodom i papirne maramice. U levom džepu leviski mobilni. Pre toga. Ozbiljno. Na terasi, neću da idem! Posle toga, isto na terasi, obučen, koketira sam sa sobom, ne ide mi se, šta ću ja tamo, mogu i bez mene...

Dva autobusa. Drage koleginice i kolege, poljupci, osmesi, teško mu je da stoji, ulazi u autobus, gornje desno sedište iznad vozača. Nije popio kafu, diuretik, lekovi sa malo,