20171214_094930_HDR.jpg

Više ili manje nije bilo neprijatnih ili neugodnih pitanja ili stvari upitanih i predstavljenih na nedavno održanom skupu srpskih i izraelskih diplomata i preduzetnika, u sklopu obeležavanja jubilarnih godina u kojima se Izrael nalazi: 120 godina od 1. cionističkog kongresa u Bazelu, stotinu godina od Balfurove deklaracije, 70 godina od UN-ove odluke o podeli Britanske Palestine na dve države, jevrejsku i arapsku, 50 godina od ponovnog objedinjenja kontrole nad prestonim gradom države, nad Jerusalimom... Takođe je ove godine navršeno i 25 godina od ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije, tačnije između bezidentitetske državne zajednice koja je nastala posle rapada SFRJ, pod kontrolom bračnog para Milošević-Marković; i Države Izrael.

Naša strana ekspedicije nije dozvolila previše prostora za pitanja, kao stare, dobre, oprobane autokrate, dok je izraelska strana, kao dinamična demokratija, jedina na Bliskom Istoku i sigurno među top20 u svetu, dozvolila i ohrabrila potpitanja, što ćemo videti malo kasnije u mom prilogu. Dačić je sišao, rekao šta je imao i otišao, uglavnom, u svom stilu, zaplićući jezikom, da l', što reče Tajson, od polupripitosti, da l' od umora usled svog mukotrpnog rada u poslenstvu Države Srbije, bivši ambasadori su rekli šta imaju, bivši dopisnik Политике iz Jerusalima, Bora Erdeljan je to pažljivo moderisao. Bulumenta partijskih klinaca starletana i starletanki, je došla, i, prilično nekulturno, otišla pre početka izraelskog dela predavanja. Međutim, u celom tom srpskom partijskom jednoumlju, stejdž je oduvala jedna osoba, žena koja se tu našla na poziv organizatora iz izraelske ambasade u Beogradu, gospođa Rouzi Stivenson-Gudnajt, unuka Kapetana Vojske Kraljevine Srbije i Vojske Kraljevine Jugoslavije, rođena Amerikanka srpskog-pravoslavnog i jevrejskog duhovnog identiteta (majka Jevrejka, otac Srbin), čiji deda je bio prvi vojni ataše i diplomata Kraljevine Srbije u Vašingtonu.

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana