Danas mi javljeno da je Predah proradio. Nadam se da će i našoj Kleinemutter uskoro pozitivno rešiti zahtev, (ako ne reše, eto nas da pišemo žalbe), pa se valja malo opustiti.

Četničke žrtve...

I ne samo to! Javnost je tek sada, u medijskim napisima povodom smrti jednog velikog glumca, saznala da je glavnog četničkog koljača, koji je medju više žena

otpevao je to omiljeni dečiji pesnik još pre 20 godina, hteli smpromene a dobili zamene. tako zaglavimo.

ako nas je nešto naučio kraj serije čiji smo kraj čekali kako bi se nastavio pisanje knjiga, to je da pobeda dolazi promenom sistema a ne zamenom igrača. u igri se pobeđuje napuštanjem.

srećno vam nestabilno leto, kiša i sunce često rode dugu

ps i da, zaboravih -

Nakon drugog svečanog otvaranja zgrade u Šekspirovoj 8, naša koleginica Kleinemutter je pokušala da koristi usluge dugo očekivane usluge "Predah plus".

Kolko da podsetim, zgradu su otvorili pre više od  mesec dana, odnosno 2. aprila, na dan posvećen osobama sa autizmom. Nešto kasnije, Kleinemutter je krenula u poduhvat prikupljanja dokumentacije potrebne za konkurisanje za uslugu Predah. 

Sa mnogo angažovanja je uspela i molbu predala, ali ispostavilo se da se ona nakon više od dve nedelje nalazi u međuprostoru između dve susedne kancelarije nadležnog Centra za socijalni rad. Detalje će vam ona bolje objasniti.

Tim povodom, kolege iz Inicijative Bloga B92 napisale su pismo Skupštini Srbije, koje ovde u celosti prenosim.

Sećam se mog banatskog jazavičara Bobija. Mnogo me je voleo a ja sam bio klinac i još više voleo njega. Mada, nisam voleo kad odem da kakim u bašti (jer me mrzelo da odem u WC). Onda se on odnekud stvori i prvo lizne moju kaku pa onda mene po licu. Sve sam mu oprostio jer, on je bio moj najbolji drug.

Mače

    Sećam se vremena kad smo stanovali u prizemnom učiteljskom stanu sa velikim dvorištem. Jednom prilikom kroz otvorena vrata ušetalo je jedno simpatično crno mače. Gledalo me svojim krupnim okicama, mazilo se o moje noge ne propuštajuću  da prevuče i rep preko mojih pantalona.

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 Nameru Svetlane Slapšak da napiše roman o političkoj dimenziji ljubavi, naročito telesne ljubavi, možemo smatrati samo delimično uspešnom. Njena je priča uzbudljiva i privlačna, a detalji i putopisni opisi antičkih spomenika i grčkih pejzaža efektan su i uspeo vodič na književno putovanje. Ono što neizbežno razočarava jeste to što kao samosvesna, izgrađena i nesumnjivo feministička autorka, Svetlana Slapšak daje jedan u konačnici ipak stereotipan prikaz ljubavnog odnosa, koji se neizbežno završava heteronormativnim životom u dvoje, u egzilu, daleko od umirućih socijalizama i njihovih kasnijih posledica.

Svetlana Slapšak, Škola za delikatne ljubavnike (Laguna, 2018)