ALH 84001 je najzagonetniji i najinteresantniji meteorit ikada pronađen na našoj planeti. Već tri decenije predmet je brižljivog izučavanja fizičara, geologa, hemičara i, naročito, biologa. Izazvao je oštre polemike u naučnim krugovima, a zaključci u vezi s njim su krajnje kontroverzni. I posle 33 godina od kako je pronađen i dalje je otvoreno pitanje: da li je ovaj kamen sa Marsa na Zemlju doneo i tragove života?

Pronađen je 27. decembra 1984. godine na Antarktiku u području Allan Hills na obroncima Transantarktičkih planina, gde ga je, u okviru programa ANSMET (Antarctic Search for Meteorites) našla ekipa američkih lovaca na meteorite. Veličine je desetak centimetara, težak 1,93 kilograma. Hemijskim analizama utvrđeno je njegovo Marsovo poreklo (na osnovu poređenja sa podacima misije Viking).

Stubovi društva...

100 frustriranih dana

najpre da primetim kako je zaista brzo prošlo 100 dana

Drugari, izdokonao sam, ođe u pustinju, jednu ideju, pa ću putovati da je predstavim, narednih meseci. Zanima me šta vi mislite o tome: World Serbian Congress.

( о присетима )

учестало је, како старим ,ја ,сањар и врлудан, саткан од жеља , нарави аинатне , изгорњег сеоског нам Запарложја ,да умишљам како около мене, лепезана, к'о кадгод, све облећу неке жене баш путене, а што је у тоталној дискрепанцији са пензионерском ми омлитављеној стварности. што рече г. Пекић - Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку , a ја се још вазда осврћем.

A večeras vas vodim u izlazak.

U bioskop.

Zahvaljujući jednom mom Kumu koji nam je kupio karte.

EKSPOZICIJA

(Što ne puste ton pederi?)

______________________________________________________

* - Pozajmljeni naslov. (LINK)

*

Nomadima nije mesto u gradovima. Za one silom prilika zarobljene u njima, san o bekstvu iz civilizacije je kao moranje da se ponovo prodiše. Zato grabim prve neradne dane i hitam tamo gde nebo nije omeđeno krovovima.

Brzi voz šiba 300 km na čas. Prebrzo za uživanje. Oči gladne lepota prikovane su za prozor, iza kojeg se slivaju prizori zelenih pirinčanih polja, šuma i jezeraca, kao u širokom potezu kakve volšebne četkice. Osećam golicanje daljina u nozdrvama i radost koja narasta.

narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

Duboko me je ražalostila tužna vijest, koja je danas stigla iz Beograda, da je jutros naš poznati muzičar i slikar, Dalibor Popović Mikša (1980-2017), nažalost preminuo od poslijedica srčanog udara. Mikša i ja nismo bili prijatelji, ali smo se poznavali preko zajedničkih drugara i redovno sretali i pričali najčešće na njegovim mnogobrojnim svirkama u Banjaluci (posebno mi je draga jedna brucošijada na Tehnološkom fakultetu) i u Prnjavoru (u Domu kulture i u pabu 5 Lampi). Veoma sam poštovao rad njegovog matičnog rok benda Tattoo iz Prijedora, sa kojim je jedne godine osvojio Zaječarsku gitarijadu i u kojem je stvarao autorske pjesme kao pjevač i gitarista a posebno mi se dopadala njegova uloga saksofoniste u odličnom banjalučkom fjužn džez sastavu WD40 (Tovirac, Stupar, Boček, Gaćeša i Mikša).  Te njihove višesatne raskošne svirke prepune odličnih improvizacija rijetko sam propuštao a zahvaljujući Liboru, gitaristi i zajedničkom prijatelju, na njihovom repertoaru našla se i jedna tema koju sam komponovao i koju je Mikša izvodio na saksu. Sjećam se, nakon jedne svirke u kafiću Mr. X mi je prišao sa srdačnim osmijehom na licu, pružio ruku i rekao: "Odlična tema, svaka ti čast!" i to je do dan danas ostao možda najveći kompliment koji sam ikad dobio kao muzičar.  Prateći njegov slikarski rad, za Mikšu sam jednom prilikom napisao da je jedan od najtalentovanijih ljudi iz moje generacije a to i dalje iskreno mislim. Njegovi akvareli koje sam pratio preko interneta a koji su izlagani na brojnim izložbama, redovno su me ostavljali bez daha. I dok smo mi daleko manje talentovani pokušavali da eto nešto tu i tamo napravimo on je to prosto živio i bio.  I u muzici i u slikarstvu, sa podjednakom strašću i ljubavlju prema stvaranju. Danas je zaista tužan dan posebno za nas s ove strane Drine, za našu kulturu i umjetnost jer je otišao jedan od najboljih. Moje iskreno saučešće njegovoj porodici, prijateljima, kolegama i sabraći iz grupe Tattoo.