30. avgust

Razvlačile smo se do skoro deset moja domaćica Dragana Tintor i ja, odlažući rastanak. Za dva i po dana, zbližile smo se kako se to dešava sa srodnim dušama. Osećala sam se prihvaćeno i voljeno, trudeći se da bez zadrške i ja njoj pokažem svoju naklonost. Otud smo i jutros morale da najpre popijemo kaficu, pa da doručkujemo, na japanski način, naravno, mada prilagođen mojoj navici da ujutru jedem nešto slatko.
Nisam se bunila kada mi je GPS iscrtao rutu okolo-naokolo, uglavnom zaobilazeći planine na putu do druge obale, one na Japanskom moru. Cilj mi

/Zbog forme ovog bloga, nisam u stanju da postavim fotke, jer ne mogu da smanjim velicinu da bi ovde bile u ravno sa tekstom ybog uslova iz kojih postjem i brzine neta. Nadam se da cu u perspektivi postaviti slike u galeriju, pa cu ovde dodati link./ 

1.
Znajući da ću u Osaku sleteti sa raspakovanim biciklom u večernjim satima, planirala sam da na aerodromu sklopim Surfija i potom da noćim u nekom parku, a da ujutru krenem ka Kobeu gde me je u goste pozvala Dragana. Pripremajući se, pomno sam pretražila

Duša pita: “Nana, a jel’ bi ti više volela da ideš u shopping u Athens? Mama stalno hoće da gleda neke kamenčiće.”

Kako je sve počelo i kako se razvijalo

Moj prvi bicikl za putovanje bio je poklon od prijatelja, Aleksandra Erskog, koji u Šapcu ima svoju malu prodavnicu i servis dvotočkaša. Poklonu se u zube ne gleda, ali iz raznih razloga valja napomenuti da je to bio jedan prastari (“86-o godište) brdski bicikl, dobrog proizvođača – italijanske Botecchie – izdržljiv kao kljusina. Što je i dokazao, prešavši 33000 km, izvukavši me na himalajski vrh Thorung La, na 5416 mnv, i prekotrljavši se kroz 1000 km dugačku

Početkom leta grejala me, jedno vreme, estetika komunizma. Ali ne ova srpska, hardcore varijanta nego sam se pitala: kako to zaista izgleda s bezbedne distance? I tako sam se, u potrazi za tim materijalnim ostacima, zatekla, par dana u Pragu.

Na prvi pogled, od istočnog bloka, kamen na kamenu nije ostao. Mase turista dolaze da gledaju mostove, katedrale i cele ulice iz 12-og, 15-og, 17-og veka. Tu su restorani, pivnice, prodavnice, kafići, poslastičarnice. Sve je skockano da zadovolji svaku turističku potrebu. Šta tu može da se ne dopada?

Ali, kad se čovek izmakne malo

Kaže mi ptičica da je jednom prilikom prošle godine sazvao sednicu Vlade. U neko sasvim normalno doba, u radni dan u 2 popodne, ume on da zakaže i nedeljom u 7 ujutru. A i bila je u sali za sednice, ume i tu da bude kreativan pa zakaže, recimo, u ugljenokopu.

Uđe on tačno na vreme, svi ministri već za stolom, znaju da nema da se kasni, fali samo jedan koji se unapred opravdao nekim inostranstvom. Sedne Gospodar, nit romori nit govori. Ne progovara. Ne

... ili što bi stari Latini rekli "Ploviti se mora, živeti (baš i) ne"

Skoro tri četvrtine površine planete na kojoj živimo je prekriveno vodom. Zato nije ni čudno što je ljudsko biće od davnina koristilo mora i okeane za transport dobara sa udaljenih tačaka poznatog im sveta. Jedna od prednosti pomorskog transporta je što nije bilo potrebno graditi puteve i pruge, probijati nepristupačne planinske vence pa čak ni obezbedjivati energiju za pokretanje prevoznog sredstva (dugo se za to koristila snaga vetra) a količina robe, koju je na ovaj način moguće transportovati, u poredjenju sa ostalim vidovima transporta, čini pomorski transport najjeftinijim.

Medjutim, za razliku od putovanja kopnom, gde najveća greška koju možete načiniti jeste da skrenete pogrešno na nekoj raskrsnici i da time produžite vreme provedeno u putu (što naravno takodje može da bude nezgodno ako ostanete bez goriva), putovanje morem u pogrešnom smeru može lako da dovede do nesreća koje mogu imati mnogo šire posledice po okolinu (npr. izlivanje nafte iz nasukanih tankera ili prekid podmorskih komunikacionih kablova koji povezuju kontinente)

Iz tog razloga se pomorskoj navigaciji posvećuje mnogo veća pažnja nego kopnenoj a ovaj tekst će pokušati da pruži samo maleni uvid u izazove koje navigacija morima i okeanima nosi.