dan deveti

            Spavala sam 5 sati. Probudila sam se sa živim sećanjima na nepravde koje su mi učinjene tokom proteklih nekoliko godina. Uhvatila me je strašna mučnina zbog toga. Fiziološka mučnina. Osetila sam kao da mi se žuč penje kroz želudac, jednjak i kako se gomila na jeziku. Nisam paničila, popila sam malo vode, ali nisam probala da sperem gorčinu, nego da je odagnam. Shvatila sam da sam sama sebi prizvala ovu muku, verovatno kao izazov i priliku da sve ono što sam vežbala, oslobađanje, puštanje niz vodu, zaboravljanje, mogu nekako i da primenim. Na kraju dana, ostalo mi je pola litre vode. Izgubila sam 0.3 kg.

 

 
Jednom sam vežbanja memorije radi pokušavao da se setim sebe iz daleke prošlosti. Sedeo sam u sobi potpuno sam. Imao sam sve vreme sveta pred sobom, nečiji možda ceo život.  Ljuljao sam se lagano napred nazad i osluškivao vodu koja se mreškala u dvorišnom bazenu. U takvim, za eksperiment sa sopstvenim sećanjem, reklo bi se idealnim uslovima, najdalje što sam stigao u premotavanju trake bio je povratak u operacionu salu dečije klinike. Imao sam 4 godine i jasno se sećam kako mi lekar na lice stavlja masku inhalatora kroz koji ću udisati anestetik neophodan da bi mi bezbolno bio uklonjen treći krajnik. Mogao bih da napišem i da se sećam prvih minuta svog života jer moja majka nije mogla tokom trudnoće saznati kog sam pola (ultrazvuk još nije bio u svakodnevnoj upotrebi) te je babica, mora biti, odmah nakon što sam se pojavio na ovom svetu, izgovorila: Muško! Ali to bi bila logička manipulacija. I povrh svega nepošteno.
 
 
 
2019-08-21 21:51:22
Eksperimenti u blogovanju| Gost autor| Literatura

JONA

horheakimov RSS / 21.08.2019. u 22:51

gošća autorka: Ava Gotal

 

Napisat ću joj pismo kad budem daleko - misli Jona i ne čuje svoj glas koji tu misao izgovara.

Kome ćeš napisati pismo? - upita žena skrećući pogled s monitora kompjutora u koji već satima gleda i lagano tipka prstima po koljenima, djeluje bezvoljno i daleko, možda nervozno. 

Kako ću se sada izvući. Treba biti tajno, treba da dozna tek kad me ne bude više. Kako ću se sad izvući. Što god da progovorim o tome pretvorit će se u jad - misli Jona i uzmiče prema vratima. Žena ga gleda površno, pogled joj je negdje po sredini njegova lica, ali ipak s izvjesnim zanimanjem i ponavlja pitanje. Odjednom mu sinu, nesmišljeno dođe:

To je stih jedne pjesme koju sam jučer negdje čuo - govori i osjeća kako to zvuči sasvim uvjerljivo, vjeruje da je dovoljno uvjerljivo da ona ne nastavi ispitivati. Pokušavam se sjetiti melodije, ali ne ide, a pjesma mi  bi smiješna, stihovi su smiješni, a i muzika, nešto kao parodija na... - nastavlja Jona, pa zašuti na tren. Ma nevažno je, već mi, eto, pade na pamet - doda odmahujući rukom uvjerljivo nehajno i pokuša se nasmijati, ali bezuspješno. Osjeti kako mu se lice  iskrivljuje u grimasu, u neki, pomišlja, glupi, izdajnički izraz. Ali žena se malo osmjehnu i vrati pogled na monitor lapotpa ispred sebe, pa Jona odahnu, shvati da se uspio izvući i skoro da iskliznu iz sobe.

 

 

dan osmi

            Spavala sam 5 sati. Spoljni svet je nastavio da postoji i bez mene. Više mi ništa nije nedostajalo. Za sve one konektovane ljude, jedna poruka: Svet se neće raspasti ako se vi ne pojavite u njemu. Takođe, ni vi nećete nestati ako se svet ne pojavi pred vama. Zaspala sam popodne, to mi se prvi put desilo. Nije da sam bila umorna, iscrpljena ili slično. Više sam to osetila kao potrebu i kao način da izađem iz sobe, a da ne prekršim pravilo koje sam sama postavila. Jedva da sam osećala bol u leđima. Izgleda da je reparacija nekada oštećenog tkiva pri kraju. Izgubila sam 0.4kg. Vode mi je ostalo.

 

 
Uđem. Zatvorim vrata. Zaključam. Navučem tešku crnu zavesu. Skinem čist beli mantil i obučem košulju od debelog platna, pohabanu i uflekanu hemikalijama. Nogom izvučem plastičnu hoklicu ispod leve strane postolja i nadvijen preko radne površine, doprem do prozorčića, blizu plafona. Zatvorim ga. Navučem crnu zavesicu. Otvorim oči. Nema razlike. Gledam, ali ne vidim. Zatvorim oči. Isto je. Uslovi su ispunjeni. Rendgenski snimak mogu da napravim i zatvorenih očiju. Mogao bih da imam crveno svetlo, pod kojim se snimak može razviti bez oštećena, ali ovo je ambulanta za siromašne, pa se na svemu štedi. Važna je zarada. Dobiti snimak je, ionako, nekoliko uvek istih radnji, uvek istim redosledom, za uvek isto vreme. Isti krug. Prost krug. Pljosnat.
 
 
 

 

gošća autorka:Slavka Vlalukin

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 

Unutar svakog pripovednog toka, autorka prepliće prošlost i sadašnjost svojih junaka, i tako priču dece iz porodice Gold vezuje u univerzalni narativ koji pokušava da pronikne u suštinu života i otkrije koliko su naše odluke uslovljene našim željama, a koliki uticaj imaju slučajnost, sudbina i očekivanja koja nam stvaraju porodica, klasa, nacionalni i etnički identiteti.

Kloi Bendžamin, Besmrtnici  (Booka, 2018)

 

 
dan sedmi
 
Spavanje mi se ustalilo na 4 do 5 sati. Svake večeri ostajem da radim na svojim novinskim istraživanjima duboko u noć a bez problema, i bez alarma se budim čim svane zora. Odmorna sam i da nisam sama sebi odredila ovaj eksperimentalni pritvor, otrčala bih, ne znam, negde. Propušteni pozivi su se nagomilali, poruke takođe. Odgovorila sam samo majci. Neko mi je dolazio na vrata, nisam otvorila. Do sada sam izgubila 4kg. Osećam kako mi se želudac smanjio. Stomak je prestao da mi krči. Bol od juče i dalje osećam, ali danas ga podnosim mnogo lakše. Popila sam skoro svu vodu.
 
 
 
 

Imao sam pitomu lisicu, ali ju je pijani komšija prosto ubio

komšija, od preko puta, govorio je svojoj majci da će otpratiti na Orlovaču

a onda je njegova vilica prva osvanula na banderi

pisalo je, između ostalog, ožalošćena majka Ružica

 
2019-06-21 21:00:56
Eksperimenti u blogovanju| Gost autor| Literatura

SPUŠTEN

horheakimov RSS / 21.06.2019. u 22:00

gošća autorka: Ava Gotal 
 
 
Prolazak kroz ljude još uvijek mi pričinjava radost, čak i nakon stotinu godina spuštanja među njih. Poseban je to osjećaj; prolaziti kroz ljudsko tijelo upravo u najprometnijim ulicama dok su zaokupljeni žurnim koračanjem u raznim pravcima za koje se sjećam da su im od iznimne važnosti dok im ni na kraj pameti nije da nikakva važnost ne postoji i da što brže žure iz dana u dan, iz časa u čas, to su bliže onome mjestu od kojeg ih jeza podilazi - što me svaki put natjera u smijeh. Obično odaberem jedno lice koje napadno odaje unutarnje stanje jedinke, drugim riječima-osjećaje; ogorčenost, bijes, frustraciju ili, često, prazninu.
 
  
 

dan šesti
 
Spavala sam, ponovo, samo 4 sata. Buđenje mi je sve lakše kako dani posta prolaze. Međutim u toku dana, iz čistog mira i bez naglog pokreta osetila sam bol u leđima. Ustala sam i uradila vežbe istezanja i bol se postepeno pomerio uz kičmu i pronašao svoje mesto ispod leve lopatice, duboko u mišićima, gotovo do same kosti. Intenzitet se povećavao gradualno do momenta kada nisam mogla duboko da udahnem. Delovalo je kao da ću se boriti za vazduh. Ovakva vrsta posta se ne uči na medicinskom fakultetu. Počela sam da pretražujem po internetu šta se dešava sa mnom. Neki od izvora su davali duhovna objašnjenja koja su išla do toga da je u pitanju zarastanje rane od izdaje, noža u leđa. Fiziološko objašnjenje ticalo se toga da tokom posta, pošto već ne troše energiju na varenje, ćelije počinju intenzivnije da zaceljuju stare povrede. Pročitavši to, setila sam se kako sam pre tri godine, imala lakšu saobraćajnu nesreću, u kojoj sam upravo to rame iščašila. Izgleda da nikada nije zaraslo do kraja.
Smršala sam 0.5 kg. Ostalo mi je pola litre vode.
 
 
 
 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  8 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana