Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.

Beograd je kao otvorena knjiga iz koje se mogu pročitati gradske priče još od nekada, ali se može proniknuti i u ono što sledi. Svaka ulica, zgrada ili neki kvart su poglavlja ili pasusi te knjige gde je zapisano šta tu jeste ili šta je nekad bilo, pa pažljivi čitač, ljubitelj gradske literature, ima priliku da sriče o događajima i promenama koje su mnogi pisci knjige odvajkada zapisivali. A posebno su na ceni oni koji su se trudili da pišu o arhitekturi, jer su arte facti iz te sfere uočljivi, nezaobilazni i dugo traju u gradu. Arhitektonika grada sadrži i emituje informacije o stvaranju gradske matrice i gradskog lika kroz sebe samu u vremenu od kada je grad nastao sve do ovog stanja u sadašnjici.

Budućnost je na horizontu, hteli to ili ne, ipak će ona stići a kako će onda to da izgleda po gradu ima da se tek vidi. Sve se naglo menja pa te mene ne zaobilaze ni grad. A i kako bi, grad je oduvek bio središte gde se događala komunikacija, prvo među građanima a potom i sa onima što prihode gradu iz raznih razloga. I onda, na tom mestu, u gradu, okupljeni a potrebiti za komunikacijom koja podrazumeva razmenu mišljenja, pa trgovinu, akcije razne iz kulture, nekulture takođe, političko iskaziivanje, sportska prepucavanja, utucavanje vremena, upoznavanje međusobno iz raznih motiva i ciljeva i moglo bi se nabrajati beskrajno u tom smislu, ali ima i toga gde smisao fali a bez čega taj smisao ne bi valajo. Nedostatak svega toga učinio bi da grada ne bi ni bilo kažu upućeni. To traje još od kada je na onoj raskrsnici nastala pijaca kao gradski iskon. Dakle, odvajkada je komunikacija ubeležena u gradsko biće gde su stasali građani, stvaraoci i prezenteri gradskog života i glumci u toj urbanoj scenografiji.

Čitam jutros na vestima Bdevedesetdvojke a po izvoru DOJCE VELE da je:

Izvestilac EP za viznu liberalizaciju Tanja Fajon izjavila da posle leta treba očekivati usvajanje mehanizma za suspenziju bezviznog režima EU s nekim državama.

Posle se vidi iz iste vesti da su te neke države ustvari Srbija i Makedonija i da će se vize ukidati tako što će pojedine članice EU uvoditi vizni režim po sospstvenom htenju. Šuška se o tome već neko vreme jer se preteralo sa azilantima koji tamo hrle zato što im se boravak dok se njihov zahtev ne reši lepo plati u vidu neke socijalne pomoći pa u vreme krize te zemlje počinju da imaju problem a i njihovi građani se izgleda bune jer postoji opasnost od preuzimanja radnih mesta i tako to.

Priča o samoinicijativi iz 1984 godine, o tadanjem nerazumevanju i posledicama koje su stigle i do danas   

 

 Graditeljska samoinicijativa ljudi u Beogradu je postojala oduvek i tako je nekada nastajao grad ali ne samo koji se vidi na razglednicama već i onaj okolo, obeležen naširoko razvijenim naseljima izgrađenim bez saglasnosti nadležnih institucija. Svi pokušaji do sada da se i taj na samoinicijativi graditeljskih pregalaca iznikao urbani arte fact uvede u neki, ma kakav red do sada nisu uspeli. Samoinicijativa, potaknuta potrebama za čije rešavanje ljudi ostavljeni sami sebi ne vide drugo rešenje i dalje deluje i stvara novu urbanu matricu koja se više ne može zanemarivati. Urbanitet i arhitektura koji tako nastaju nameću se svojom masom i brojem kao relevantan učesnik u gradskom miljeu, nameću se i kao novo viđenje arhitektonskog iskaza. Očekuje se da budu priznati, ocenjeni i svrstani u neizostavno potrebno novo poglavlje na stranicama knjige o savremenim urbanim dostignućima metropole.

Dostupnost je reč u modi, podrazumeva da svi građani Beograda mogu da pristupe na bilo koje mesto u gradu ili u bilo koju zgradu. Pre svega se misli na Beograđane sa posebnim potrebama ili ljudima koji ne mogu da stignu baš na sva mesta gde su zamislili ili imaju neophodnu potrebu za tim. Nisu to samo invalidi, radi se o starima, mamama sa bebom u kolicima, veoma umornim, čak i ljudima koji mrze ili se plaše penjanja stepenicama i imaju samo jedan nevoljan izbor. Bilo da se radi o javnim pešačkim prostorima ili je u pitanju stambena zgrada, administracija, park, javni saobraćaj, uvek moraju postojati dve alternative koje mogu ponuditi prihvatljivu pristupačnost za sve Beograđane. To je civilazaciski zahtev i norma bez kompromisa koja otvara novu dimenziju u životu ne samo za građane sa posebnim potrebama, već i za one druge koji mogu svuda, jer će dobiti još jednog sagovornika i obogatiti svoju i gradsku komunikaciju.

Odnos države prema kulturi je tema koja ne silazi sa štampanih stranica a ima o tome i na televiziji. U tim žalopojkama prve redove zaposedaju uglavnom Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, filmsko stvaralaštvo, teatri, zaštita spomenika kulture, izdavaštvo i tako bi se moglo još nabrajati a gde državne nadležne institucije, posebno Ministarstvo kulture, ne prate svoje obaveze i ponašaju se nedovojlno odgovorno nanoseći štetu kulturi, mada im je unapređenje kulture obaveza zakonom određena. U toj priči zaboravljeni su dragoceni pregaoci, ali ne manje važni, koji svojim ličnim naporom i delovanjem pokrivaju ogroman prostor realnog kulturnog života i doprinose, možda i više od onih prvih, da kultura opstane i ne potone sasvim. Galerije, male pozorišne scene, ateljei, umetničke radionice i druga mesta gde se stvara autentična kultura i promoviše su zapostavljena i ostavljena da se sama o sebi staraju i snalaze.

Neki dan viđena je na RTS1 emisija „OKO“ i tamo se pričalo o Generalštabu i sudbini te urušene zgrade na raskrsnici Miloša Velikog i Nemanjine. U uvodu razgovora voditeljka je izgovorenim tekstom ličila na navijačicu kluba rušitelja jer je nastupila sa stereotipnim frazama oko toga da je zgrada inspirisana kanjonom Sutjeske i onoj bitci koja se tamo desila a dodade još da je zgrada posvećena Bratstvu i Jedinstvu što beše onomad. Zaista bezobrazno netačno, Arhitekta Nikola Dobrović tako što nije izjavio niti napisao o motivima nastajanja svoje zgrade. Tek mnogo godina posle izgradnje neko je usput izgovorio tu glupost, možda neki general mučen nostalgijom ali verovatnije neki od nadobudnih praveći politički poen u borbi za ili protiv komunizma što godinama beše u modi, pa i arhitektura nije bila mimoiđena. Uostalom, svako ima pravo da bubne glupost ali ipak na nacionalnoj TV, politički neutralnoj (sic!) postoji obaveza da se uvaže činjenice.

Unaokolo, po planeti, govori se o nastupajućem periodu energetske krize, odnosno, da će biti manjak prirodne nafte i gasa. Mlaz dragocene tečnosti iz bušotina ima svoj vek trajanja, snalaženje je u toku, čak se cedi iz nekog kamenja gde ima tog goriva ali nedovoljno a i skupo je. Toj činjenici se mora gledati u oči i jer preti da će svi sistemi na kojima se zasniva civilizaciski komfor i proizvodnja ući u period neizvesne budućnosti. To može biti tačno i razumljivo jer zaista u ono vreme nije bilo dovoljno dinosaurusa za ovakve tehnološke okolnosti i onolike prohteve i potrošnju. Beograd, delić sveta zavisnog od prirodnog goriva je takođe u toj muci, nema svojih izvora nafte i gasa već zavisi od velike braće sa svih strana koja su drežljiva ako se plati, ali mogu da se naljute i da zavrnu slavinu bez obzira na novac. Kažu neki koji se u to razumeju da nastaje era neokolonijalizma gde nisu više u igri začini, zlato i vredno kamenje, već naftni resursi kao razlog za osvajanje teritorija gde behu oni dinosaurusi a onda po redosledu, ti koj osvoje naftni prostor držaće pod kontrolom one kojima će ta tečnost biti neophodna.

Beograđani često kažu da im je veoma teško i da pate, osećaju duševne boli kad se ruše stare zgrade ili čak i neki kvartovi i kada se tamo, umesto onog šte beše nekada građeno, niču nove kuće i menja se lik naviknute urbane matrice. Vračara, na primer, mada i sa drugim krajevima po gradu nije drugačije. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu ili se uopšte ne pominju jer i kad racionalno krene da razlaže detalje i sve što se tom prilikom razmatra mogu ponekad da budu ubedljiviji od nostalgije a koju ipak osećaju samo starosedeoci, ovi novi klinci to ne razumeju i njihovi predlošci za nostalgiju su sasvim drugačiji. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili oni sami jer su bili učesnici događaja koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, pa je uznapredovalo a što učiniše njihovi pretci.