Zadatak arhitekte je da traži, nađe i ponudi artefact koji zadovoljava traženu meru vrednosti, pre svega po vrednosnom sudu naručioca ali ne zaobilazeći ni one koje su uslovljene i iznuđene važećim kulturnim modelom[1]. Tek onda može da misli na svoj pristup, da koristi svoj talenat i pokuša da stvara arhitekturu za koju misli da je svrsishodna i odgovarajuća njegovim stremljenjima, shvatanju sveta ili vrednostima koje zastupa i do kojih je dosegao. U savremenom svetu tražena mera vrednosti je propisana od marketing majstora u iznuđenoj ali neophodnoj podeli posla, arhitekti treba da slede mada time gube vodeću ulogu ili bar predvodničku u stvaranju arhitekture. Ipak, nije sve tako otuđeno, uticaji i nametanje vrednosnih sudova je obostrano, svi imaju svoju priliku ali ovih dana marketing ima blagu prednost. 

 
 
2015-05-11 12:39:55
Budućnost| Moj grad

Devastiranje građenjem

Đorđe Bobić RSS / 11.05.2015. u 13:39

Gradovi su odvajkada a posebno Beograd bili na meti ratnih pohoda i sledstveno tome i rušenja i devastiranja ne samo građevina već i svih vidova gradskog života. Menjao se lik grada ali i kulturni model.  Nekada su dolazili divlji ratnici slični Hunima i drugim plemenima koji su u mimihodu odnosili sve što je bilo za poneti i to je deo gradske istorije ili procesa koji postoje od kad je sveta i veka. Cilj koji su imali je bio da uzmu vredne stvari ali bez ideologije, uzeti i otići što pre bilo je pravilo, nisu prevaspitavali ili potčinjavali kao oni posle iz modernijeg doba koji su isto tako otimali ali su imali i ideju da tu i opstanu, prisvoje teritoriju i prištede sebi odnošenje otetog. Zato su, dok su bili prisutni upražnjavali prevaspitavanje zatečenih građana, praveći sebi podobne stanovnike ali su intervenisali i po urbanoj matrici, prilagođavali su je svojim potrebama i svom razumevanju grada i menjali zatečeno. Tako je bilo sa Turcima, Austrougarima ili ko je sve tu već prolazio i svako od njih je ostavio svoj pečat, obeležio je svoje prisustvo za sledeći vek. Posle dođu opet neki drugi i opet ispočetka.

 
 
Danas je godišnjica smrti Josipa Broza Tita pa je red da ponovo pročitam tekst sa ovog bloga iz 2012 godine a i vi ako hoćete, i to bez politike, samo o urbanizmu i građenju gradova i o arhitekturi ... 

Nešto bih da kažem o urbanizmu ... i Drugu Titu ...Đorđe Bobić rss.gif / 26.07.2012. u 08:16

15401.jpg

 

Neki dan na Novom Beogradu uslikavam fotke oko Fontane, gledam okolo i mislim o tome da je taj urbanizam smišljen i nastao u vreme dok je stolovao Drug, za koga se govori da je bio diktator i nenaklonjen nekim građanima Juge po nacionalnoj ali i političkoj osnovi. Začeta je i izgrađena prihvatljiva, moderna urbanistička vizija Novog Beograda, nastala u vreme posle rata u pokušaju stvaranja novog društva. Nije, naravno, Novi Beograd bio njegova lična kreacija, stvarali su je sa neopisanim entuzijazmom i željom za novim formama i urbanim konceptom, primerenim postrevolucionarnom periodu, mnogi arhitekti. Sasvim neuobičajeno za vođe sa epitetom diktatora, Drug je ponuđenu viziju grada na konceptu moderne prihvatio, promovisao je i dao befel da se zovu geometri, zidari, drugi majstori i naravno narod, akcijaši jer bez tog krema torta ne bi valjala.

 

Ministar odbrane je rekao da će na leto ove godine da se uklanjaju ruševine sa zgrade Generalštaba uz saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture i to radi bezbednosti građana i zaposlenih (?) a posle će da se vidi šta će sa ostatkom zdanja koje je zaštićeno kao spomenik kulture ... ponavljam tekst o Generalštabu iz 2009, objavljen i 2011 godine tek da podesetim ...

generalstab-sl-01.jpg

Deset godina (sada već šesnaest) je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrade Generalštaba u Nemanjinoj ulici u Beogradu 1999. godine; u noći između sedmog i osmog maja bacili su bombe i ozbiljno ranili zdanje. I od tada arhitektura čeka da joj neko izvida rane i vrati je u gradsku vrevu.

 

Tokom trajanja građenja otkrivenog od strane Praoca, od prve izabrane i nastanjene pećine pa sve do savremenih nebodera usprotivljenih zemljinoj teži, atomskih centrala, muzeja, dvoraca i vila, robnih kuća ali i stanova za socijalno ugrožene stanovnike planete, sve je nastajalo sledeći nadolazeće veoma promenljive civilizacijske potrebe.

Prvobitno, još u vreme Praoca, arhitektura je stasala veoma bliska realnim potrebama plemena, skupini ljudi sa istim pojednostavljenim interesom opstanka u surovoj i ne uvek ljubaznoj prirodi. Ukratko rečeno, trebalo je preživeti i obezbediti sklonište i hranu pa nije bilo vremena za iskazivanje pojedinačnog interesa, vođa je imao moć da odlučuje što je uvek je činio u interesu zajedničkog interesa plemena, iznuđeno naravno, jer drugu alternativu i za opstanak svog položaja nije imao. To je isključivalo prekomerni individualni uticaj, preovlađivao je onaj zajednički. Mera je bila u domenu relativno pravilne ili pravedne uravnilovke ali je i onda bilo izuzetaka, isticanje malo napred onih koji su mogli da ulove više od drugih i to je doprinosilo da takvi mogu povremeno iskazivati i po neku sopstvenu želju.

 
2015-04-26 09:40:53
Moj grad

Welcome to the new Eden ... !

Đorđe Bobić RSS / 26.04.2015. u 10:40

 ... čuo sam da je potpisan ugovor za Beograd na vodi ... izgleda da smo sa ovim rajskim vrtom konačno pukli ... svi će sad tamo ...
 
541588_10203735419337414_902777480225181
 

Šefe, doveslao sam iz Dubaija i sad pitaj onog malog gde ovo da iskrcam ... !

 
2015-04-09 11:32:20
Moj grad

Globalno jahanje i urbanizam

Đorđe Bobić RSS / 09.04.2015. u 12:32

Svet je pod vlašću postdemokratije gde nove sile, trgovina, banke, IT, kontrolišu planetu i događanja i rasporede na njoj i odlučuju o svemu. Ta priča o globalizaciji je već dugo stereotipna priča i oko toga nema baš jasnih stavova. Ali uprkos različitim mišljenjima globalizacija je preuzela vlast i na putu je da uguši identitet i suverenitet ne samo država kao političkih entiteta već i tradicionalne vrednosti i posebnosti kulturnih modela.

To svakako podrazumeva i arhitekturu i gradograditeljstvo. Vidi se to pre svega u Americi, u Evropi a širi se na Rusiju, Kinu, druge zemlje u ekonomskom usponu ali i na one koje nisu baš na tom putu. Ubijjaju se razlike koje su svet činile zanimljivim mestom, raznolikost je činila lepotu i isticala identitetska svojstva nacionalnih entiteta u kulturnoj sferi pa sada sve liči jedno na drugo.

 
2015-03-27 07:16:23
Društvo| Moj grad

IZBRISANI

Đorđe Bobić RSS / 27.03.2015. u 08:16

Prošle godine u CZKD gledasmo predstavu Olivera Frljića sa naslovom IZBRISANI, bilo je to o izgeglicama. O ljudima koji ne mogu naći svoje mesto u spiskovima nastanjenih kada su zbog neke muke velike pristigli odnekud gde beše strašno. U predstavi se radilo o Sloveniji gde ih ne priznaju i zovi se Izbrisani. Oni, izbrisani, postoje ali njihov glas ma kako čujan guta neka nejasna magla, ma kako glasni kad progovore to niko ne čuje, nema odgovora kad pitaju, kao da su u nekoj virtuelnoj stvarnosti, izmeštenoj u drugi prostor. Ali nije to samo tamo, ima primera i drugde, ovde u Beogradu  na primer, nastala je jedna nova i posebna kategorija ovakovih bića, pridružujemo se procesima iz sfere komšijskih evropskih manira izgleda. Tamo, kako je u pozorištu rečeno, da bi bio izbrisan trebalo se odseliti od negde nekuda a ovde se isti epitet može dobiti ostajući na licu mesta bez pomeranja. Taj glas koji niko ne čuje je ovde znak prepoznavanja izbrisanih i uočen je nedavno oko raznih kazivanja o Beogradu na vodi.