Da je ovo obican aprilski teniski turnir, jutro bi danas u ovom gradu bilo mnogo neprijatnije. U Americi se u ovo doba godine turniri odigravaju na otvorenom -- u Indian Velsu okruzeni planinama, nekoliko nedelja kasnije u Hjustonu okruzeni impoznatnim vilama i golf terenima. Ovde smo jutros okruzeni oblacima punim kise i vetra, i pesacima koji se trude da i jedno i drugo izbegnu. Grad se cini se polako budi, ljudi su sakriveni po kaficima, citaju novine u kojima se jutros i mi pominjemo.

Ali

Srbi, narod najgostoljubiviji

Kako nam je samo trebao odmor! Od početka novembra pedalali smo gotovo svakodnevno u stalnoj trci sa zimom od koje smo bežali ka jugu. Tu i tamo, sustigla bi nas sa noćnim temperaturama ispod nule, ali dani su uglavnom ostajali dosta topli, pogotovu kada bi sunce ogrejalo. Ali kada smo zagazili u januar, sustigao nas je talas veoma hladnog vremena.

Izazovi stepe

26-28. maj

Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija -- jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka -- prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam došla, te pravce ka Rusiji i Jermeniji kojima ću zasigurno voziti kad budem prelazila u te zemlje, i ostaje mi jugoistok zemlje, prema granici sa Azerbejdžanom.

19-22. avgust

*

Očekujući istu srdačnost na koju sam naišla na severozapadu zemlje, po izlasku iz voza uputih se pravo kod prodavačice SIM kartica. Hitno mi je trebao kazahstanski broj da bih poslala poruku Emilu, mom poznaniku i domaćinu preko Serbian travelers foruma, koji se ponudio da me ugosti u Alma Ati.
No devojka za pultom delovala je kao da joj je svega preko glave. Ne stigoh ni da izgovorim pitanje do kraja, a ona me prekide s obrazloženjem da me ne razume. I okrenu glavu na drugu stranu jasno mi stavljajući do znanja da joj ne pada na pamet da uloži i najmanji napor zbog mene.
-- Hej! Devojko! Ja hoću kupiti kazahstan numera! -- pobunih se na lošem ruskom.

20-25. februar 2013.

Verovatno najbolji način za proveru koliko nam se neka zemlja dopala jeste kada moramo da se neplanirano vratimo u nju. Kada sam shvatila da ću morati nazad u Laos kako bih odatle ušla u Kambodžu, osetila sam radost kao pri povratku kući. Radovala sam se tihoći Laošana nakon prebučnih Vijetnamaca, njihovoj blagosti nasuprot srdačnoj napadnosti potonjih,

Pre nekoliko dana, na mom Fejsbuk profilu neko je ostavio link za priču o jednom projektu koji govori o biciklima i bicikliranju, ali pre svega o motivaciji, snazi volje, životnim izborima. Kliknula sam, pročitala tekst i, zainteresovavši se, proguglala. Tako sam došla do video-klipa na Jutjubu, koji me je podstakao da pošaljem poruku autoru, s predlogom da svoju ideju predstavi na Blogu B92. Meni se mnogo dopala i nadam se da nisam jedina :)

Gost autor je Milan Lisca

Na drugi deo ture krenula sam autobusom:

*

Prijatno sam iznenađena zbog otkrića da je put koji vodi južno iz Daveija asfaltiran i dosta dobar. To me dodatno oraspoloži, čineći da se osetim kao da sam neočekivano dobila neki dar koji mi omogućava ne samo komfornije nego i zanimljivije putovanje. Jer dok vozim, mogu da opušteno posmatram život oko sebe ne brinući se da li će mi točak upasti u neku rupu ili će moj šezdeset kilograma težak bicikl odskočiti od oštrog kamena bolno škripeći.

 LINK ZA CROWDFUNDING KAMPANJU

Za nekoliko dana kećem u svoju možda najveću avanturu: voziću Pamirskim platoom u Tadžikistanu. Pamir hajvej je drugi najviši autoput na svetu, s tim što tu reč treba shvatiti uslovno, budući da većom dužinom ne postoji asfalt i da i put i predeli kroz koje prolazi više liče na Mesečevu

Dugo nisam putovala biciklom – dugo, za moje pojmove. Od februara 2017, kada sam završila pedalanje po Japanu i došla u Kinu da predajem engleski, napravila sam svega nekoliko vikend-tura. Bila sam planirala da za vreme letnjeg raspusta vozim na 'krovu sveta' – Pamiru. Ali na dan polaska, povredila sam kičmu, te sam umesto dvomesečnog bicikliranja, celo leto provela u oporavljanju, sposobna jedino za lakše hajkinge. Prošla su puna četiri meseca pre nego što sam uopšte mogla da ponovo sednem na bicikl. Zatim još mesec dana dok nisam ispedalala prvih pedeset kilometara. I sada, sedam

22. jun

Prvi dan zime na Južnoj hemisferi. U čileanskoj Patagoniji, temperatura +1°C i uglavnom sunčano - idealno za višečasovno pešačenje po okolini. I za nekoliko novih fotografija.

Osim neosporne lepote, ovde su svaki pejsaž i svaka scena puni neke skrivene dramatike. Ne znam objašnjenje, ali dopada mi se.