Neki će ovih dana birati srednju školu ili fakultet koji će upisati. Ja sam to uradio pre nego što su ti koji danas biraju bili i rođeni.

Jednu od najbitnijih rečenica koju sam čuo a vezana je za posao, rekla je moja stara i iskusna koleginica, žena pred penzijom. „Čovek pola života provede na poslu ako ne računamo vreme koje spava. NIje svejedno kako će mu to vreme proći.“ Da sam ovu rečenicu čuo na vreme, možda bih preciznije ciljao na izbor budućeg zanimanja.

Davno je bilo kad sam završio školu. Višu elektrotehničku.

Приближава се крај школске године, и као и обично, креће хорор.

 

 

Мање-више, ситуација је иста у читавој Србији. Систематски притисак на наставнике и директоре – што од родитеља што од деце – да се „дају“ оцене. Најчешће прелазне,

Sve ili gotovo sve smo isporobali, ali nam ne ide.  Nije nam valjao socijalizam sa ljudskim likom, nije nam uspevalo samoupravljavaljanje, kod nas se u poslednjoj deceniji nije primila ni demokratija, ni višestranački sistem, ni liberalna ekonomija, ni to sa republikom baš nam ne ide najbolje, a ni privatizacija nam nije uspela. Šta i kako dalje? Ostalo nam je nekoliko mogućnosti.

 

 

"Косово нас спречава да поправимо зубе и почистимо двориште. А чим га предамо, престаће да прокишњавају операционе сале, а покрадени шахтови ће се сами вратити на своја места."

 

Ovo je u jednom od svojih skorašnjih intervjua izjavio Matija Bećković i tu je direktno postavio jedno od najbitnijih pitanja u savremenoj Srbiji: Hoce li se situacija u Srbiji promeniti ulaskom u EU? Naročito ulaskom na ovaj način?

 

Тог четвртог маја се моја зграда затресла од сирене на крову, обележавајући прву годишњицу смрти нашег Друга. Скочио сам и стао мирно пред сликом на зиду. Чаше су поскакивале по сточићу у дневној соби. Нису хтеле да стоје мирно. И то не неке стране чаше, не, већ наше, обичне, домаће издајице од два деци. Био сам бесан на њих и заклињао се у себи да их нећу више брисати сувом крпом после прања, па нек им остану флеке од сушења.

Francuzima i Nemcima bila je potrebna nepuna decenija da se nakon dve ratne klanice tokom XX veka pomire i zajedno krenu u epohalni proces stvaranja ujedinjene Evrope.
Na žalost i na nesreću ni posle dve decenije Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Albanci ne izlaze iz rovova 20. stoleća!!! Kako je to moguće? I zašto!?

Odgovor na ovo pitanje pokušali su na pronađu učesnici Okruglog stola održanog 6. aprila 2013. u Sarajevu o temi: Stanje međuetničkog poverenja pre 1991. i danas.

U dvoristu moje osnovne skole, na velikom odmoru, ali i pre i posle nastave, pocetkom osamdesetih su se pevale obrade tadasnjih hitova velike jugoslovenske rok scene. Dacu dva primera, a bilo ih je jos nekoliko...

Maljciki - VIS Idoli
"Plamene zore,
bude me iz sna.
Otvaram oci,
vidim Siptara..."

Motori - Divlje Jagode
"Nose bele kapice,
o pojasu kantice...
...
Siptari, Siptari,
Siptariiiiii..."

I posle se, kao, cudimo kako i zasto smo izgubili Kosovo...

Srbi su Srbi a naročito smo mi Srbi, reče vladika Grigorije.

"Budimo  ljudi iako smo Srbi"-reče patrijarh Pavle.

Kako za koga, ali  ja sam mišljenja da je Pavle najpametniji i najčasniji od svih vladika, koji je i ponašanjem i rečima učio vernike da budu ljudi pre svega.

Nedavna izjava Tome Nikolića „da su za njega Srbi iz Republike Srpske Bosanci,(nije rekao Bošnjaci, govorio je o geografskoj a ne nacionalnoj odrednici) iako neki od njih ne vole da ih tako zovu“ izazvala je lavinu nacionalno i pravoslavno-svetosavski ostrašćenih napada, čemu se , na moje iznenađenje, priključio i vladika Grigorije.

Sada već neki govore kako su Srbi sa severa Kosova „srpskiji“ od onih južno od Ibra i glupostima nikad kraja.