Potpuno nezapaženo prolazi vest da je "zamrznut" sporazum MMF-a i naše vlade. Pojavilo se tek nekoliko anonimnih službenika u pokušajima da to prikažu kao nešto što ne donosi posledice i da će već koliko do leta stvar biti kao što je i bila. Sneg i led su jedina srpska, uspešno nametnuta tema i mediji na to koriste dve trećine vremena u informativnim emisijama.

Odlazak MMF-a znači zapravo da ostajemo bez poslednjeg mehanizma i poslednjeg sredstva kontrole naših javnih finansija. Šta to znači, tri meseca pred izbore, nije teško pretpostaviti. Znači da će Vlada i vladajuće stranke nemilo trošiti novac poreskih obveznika u pohodu na glasove.

Nas Britance prati glas da o vremenu volimo da pričamo detaljno i u svakoj situaciji. Medjutim, siguran sam da bilo koji razgovor koji se odvija u Srbiji ovih dana sa pravom ima vremenske prilike kao jednu od centralnih tema. Svedoci smo dramatičnih slika iz zavejanih gradova i opština, i borbe gradjana i komunalnih službi da se stanje normalizuje.

Uprkos lošim vremenskim uslovima i vanrednoj situaciji, odlučili smo da ne menjamo neke ranije fiksirane poslovne planove. U nedelji u kojoj je Nj.K.V. kraljica Elizabeta II obeležila svoj Dijamantski jubilej (60 godina od dolaska na tron) simbolično smo pokrenuli i proslavu našeg važnog 'lokalnog' jubileja - 175 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa izmedju Velike Britanije i Srbije.

Nakon neuspelih antimiloševićevskih demonstracija 9. marta 1991. novokomponovani vođa je uz podršku „prodanih novinarskih duša" krenuo u obračun sa novinarima. Svima onima koji su ODBIJALI da svoj rad, znanje i talenat stave u službu ratne propagande, čiji su epilog bili monstruozni ratni zločini.
Glavni Miloševićev plen bila je Radiotelevizija Srbije. Najpre je 31. jula 1991. godine Skupština Srbije po hitnom postupku usvojila Zakon o Radioteleviziji Srbije. Tri ranija centra - u Beogradu, Novom Sadu i Prištini, uključujući i mrežu lokalnih RTV stanica, stavljeni su pod jedinstvenu kontrolu.

Vaspitavani smo opštim moralnim načelima:
Kada smo mi bili mali, roditelji, profesori, komšije, prijatelji i kumovi bili su osobe vredne poštovanja i ugleda. Što su bili bliži ili stariji, utoliko su takva naša osećanja bila jača. Bilo je  nevaspitano suprotstavljati se starijima, učiteljima ili nadređenima.
OSEĆALI SMO ISKRENO POŠTOVANJE.
Imali smo poverenja u starije, jer su bili roditelji, majke, ili rodbina sve dece.

Danas smo  tužni zbog svega onoga što smo izgubili, zbog onoga što će plašiti naše unuke jednog dana.

This is terrible.

As much as the city is being held in the grip of Nature and the adamantine grip of her snow, so do I - after having resisted for several days - feel inexorably pulled into the Snow Trap. I have to write about the snow. I do not WANT to write about the snow! I rebel against its banality in subject matter! I push against its encroaching walls!

Yet here we are....

Ranko Krivokapić ovih dana popravlja trojku iz demagogije, pa ...

Neku je temu za ovaj svoj uradak i karijerni napredak morao da uzme. I, da bi uradak bio ubedljiviji, neke je ljude morao da pomene, rastumači njihov lik i delo... Možda je bolje da nije. No, šta se može. Njegova odluka.

Evo teksta sa B92. Nije loše za porazmisliti. Ovako grčevita odbrana principa slobode zavredela je da se nađe među postovima. 

 

 

 

 

Gost autor: Amotherofthree


Šta se to desilo pa da danas deca koja žive u Srbiji, u Subotici konkretno, gde su službeni jezici srpski, mađarski i hrvatski, međusobno komuniciraju na engleskom?!

Da sve bude još interesantnije gradske vlasti rešenje vide u vraćanju mađarskog jezika u srpska odeljenja kao obaveznog izbornog predmeta koji će ulaziti u prosek.

Vozimo se kroz mali grad od jutra do večeri, Sever se smanjuje (nije više velik kao pre godinu dana), a BMW mog vodiča brz, crn, i – razume se – bez tablica. I ponovo ona mrka brda što su potamnela od uglja ili od starosti ili ko zna kakvog crnila što se tamo zapatilo.

Moj pratilac, vodič ili osoba od poverenja priča mi o ratu i o tome kako su odbranili Sever, on i njegovi prijatelji. Vođa ga je razočarao i prešao na drugu stranu. Ne pitam na koju, to su ionako stvari o kojima ne mogu da pišem – ne želim da slušam. Što se više opirem, pratilac mi više priča. Mrzim taj zakon akcije i reakcije. Mrzim sve zakone fizike. Možda da pokušam da budem napadno zainteresovana za svaku božju tajnu? Možda će ga to odbiti?

Uz sve muke tranzicije, (ne)transparentnost, kapitalizacije, otuđavanja, osiromašenja i inih problema ovog našeg novog doba koje ja nekad merim brojem cipela koje imam a nadmašuje broj svih cipela koje su moje babe nosile za života, a nekad zagađenjem vazduha - kako mi se navrne, da prostite, neke priče na ovom blogu pričamo učestalije, no druge.

(Alal mi vera na ovoj kratkoj rečenici! :) )

Problemi pasa lutalica i problemi odnosa prema osobama sa posebnim potrebama bi mogli da se, delimično, rešavaju na zajednički način. Obučiti pse da pomažu ljudima. Ništa novo, znam. Samo sam želela da se ova vest dalje čuje, pa koga zanima i ko u ovome pronađe interes: