I ne, ne želim da potpišem Inicijativu za zabranu Cecinog koncerta na Tvrđavi – ukoliko na Petrovaradinskoj tvrđavi kao spomeniku kulture koji pretenduje na dobijanje zaštite UNESCa već nisu zabranjeni koncerti kao takvi!

Pod jedan:  zato što svaka zabrana sa sobom povlači i svoje nusprodukte – u ovom slučaju to bi bila besplatna reklama.

Pod dva: zato što zabranom koncerta otvara prostor za nešto što inicijatori peticije verovatno ne žele – a to je davanje prihvatljivog izgovora za zabrane drugih manifestacija. Nama kud-i-kamo prihvatljivijih.

Pod tri: zato što ne verujem u instituciju zabrane kao takvu.

Gost autor: Marko Ekmedžić

Prihvativši se izuzetne časti da napišem predgovor za knjigu pred vama, nisam mogao a da ne pomislim na ono što je više nego očigledno. Sa Aleksom se, gotovo do u reč, slažem po većini pitanja, pa je moja lična objektivnost u posmatranju ovog dela, može biti upitna. Pred tim razmišljanjem, samog sebe sam zapitao šta je

[Буди против само буди човек]

[Твој став је живот другог]

[Сваки човек је важан]

„Све дакле што хоћете да чине вама људи,
чините и ви њима: јер је то Закон и Пророци."
Јеванђеље по Матеју, 7:12

Људски мозак је подешен да се повезује са другим људима. Када човек посматра другог, у његовом мозгу су активиране исте регије као код посматраног човека. Неуронски („огледални") механизми су ти који омогућавају појединцима да разумеју значење туђих акција, туђе намере и туђе емоције. Неуронаука је утврдила регионе мозга који су задужени за препознавање емоција других. Када човек посматра другог, он доживљава његове акције у себи и дели његове емоције. Овај неуромеханизам је основа људске повезаности и основа љубави према људима. Када се нека социјална веза прекине или ако наступи одбацивање, у мозгу се активира регија мозга која се активира и када се доживљава физички бол.

Ovi momci su uslikani dok su čekali da budu ofarbani, išarani, istetovirani listićima...

 

Ових дана су мисли и изјаве покојног Габријела Гарсије Маркеса веома експлоатисано средство у рукама оних који се боре да представу о себи, којом никако нису задовољни, улепшају колико год могу. Поучени искуством, знају да се то привремено може постићи преко лешева, али не било чијих, већ лешева писаца, песника, филозофа...

kakav isprazan i nemastovit covek, bez ideja, bez vizija... onaj KGB je s razlogom propao...

pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

 

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.

Poštovani g. Vučiću,

Ostvarili ste neupitnu pobedu na parlamentarnim izborima. Svoje političke protivnike ostavili ste „u malom". Iako Vaš nestomišljenik, ostaje mi samo da Vam čestitam i svima nama poželim sreću i ostvarenje nadanja koja ste probudili kod ogromne većine izašlih na izbore.

Budući da sada imate faktički apsolutnu vlast, niko Vas više ne može sputati u namerama da u skladu sa Vašom vizijom radite na poboljšanju života u Srbiji i osiguravanju njene budućnosti. E sad, kada smo kod budućnosti, valjda se svi slažu da su deca naša budućnost.

U ovom vihoru državnih problema sa kojima ste se uhvatili u klinč ipak Vam sigurno nisu promakle mnoge humanitarne akcije u kojima se sakuplja novac za lečenje teško obolele dece.

Razgovor i razmisljanje o vremenu Josipa Broza Tita, u kome je dosta nas rodjeno, a solidan broj, bogami, i odrastao, se uvek svodi na dva ekstrema: nije valjalo nista, i sve je bilo idealno.

Istina je, kao i uvek, negde na sredini, ali (cisto da stvari budu bespotrebno zakomplikovane) tacno je i da ne postoji samo jedna istina. Svako ima svoju licnu istinu. Nekoga je tadasnji sistem oprljio, nekome opalio dva samara, a nekoga je bogami i dobrano sutnuo u zadnjicu. Sa druge strane solidan broj ljudi je relativno mirno ziveo, sa relativno malim brojem briga, a bogami jedan broj se i lepo nafatirao za vreme staroga sistema.

Kada je nedavno onaj zločinac iz Velike Plane uhapšen zajedno sa još 4 saučesnika zbog prodaje crkotina, naša javnost je po ko zna koji put bila suočena sa groznim saznanjem da u ovoj zemlji JAVNO ZDRAVLJE nema ko da štiti. Toliko ministarstava, a pre svih ono zaduženo za poljoprivredu, toliko iz budžeta finansiranih inspektora, a