Ovi momci su uslikani dok su čekali da budu ofarbani, išarani, istetovirani listićima...

Ових дана су мисли и изјаве покојног Габријела Гарсије Маркеса веома експлоатисано средство у рукама оних који се боре да представу о себи, којом никако нису задовољни, улепшају колико год могу. Поучени

kakav isprazan i nemastovit covek, bez ideja, bez vizija... onaj KGB je s razlogom propao... http://www.advance.hr/vijesti/godisnje-obracanje-ruskog-predsjednika-vladimira-putina-u-radio-televizijskoj-emisiji-izravna-linija-prvi-dio/

pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.

Poštovani g. Vučiću,

Ostvarili ste neupitnu pobedu na parlamentarnim izborima. Svoje političke protivnike ostavili ste „u malom". Iako Vaš nestomišljenik, ostaje mi samo da Vam čestitam i svima nama poželim sreću i ostvarenje nadanja koja ste probudili kod ogromne većine izašlih na izbore.

Budući da sada imate faktički apsolutnu vlast, niko Vas više ne može sputati u namerama da u skladu sa Vašom vizijom radite na poboljšanju života u Srbiji i osiguravanju njene budućnosti. E sad, kada smo kod budućnosti, valjda se svi slažu da su deca naša budućnost.

U ovom vihoru državnih problema sa kojima ste se uhvatili u klinč ipak Vam sigurno nisu promakle mnoge humanitarne akcije u kojima se sakuplja novac za lečenje teško obolele dece.

Razgovor i razmisljanje o vremenu Josipa Broza Tita, u kome je dosta nas rodjeno, a solidan broj, bogami, i odrastao, se uvek svodi na dva ekstrema: nije valjalo nista, i sve je bilo idealno.

Istina je, kao i uvek, negde na sredini, ali (cisto da stvari budu bespotrebno zakomplikovane) tacno je i da ne postoji samo jedna istina. Svako ima svoju licnu istinu. Nekoga je tadasnji sistem oprljio, nekome opalio dva samara, a nekoga je bogami i dobrano sutnuo u zadnjicu. Sa druge strane solidan broj ljudi je relativno mirno ziveo, sa relativno malim brojem briga, a bogami jedan broj se i lepo nafatirao za vreme staroga sistema.

                                                  Da li je isto

Sporno delo

Od kada je to u istoj ravni događaj koji se bavi relativizacijom (možda čak i potpunim negiranjem) zločina i događaj koji upire prstom u sve ono što je, na kraju krajeva, i posledica te relativizacije?