Kako dosadna šema. Prozirna. Otužna. Sa izjavama insdajdera, plaćenih zabijača klinova, ... Eto, šema koja je od kraja 80-ih godina toliko puta ponavljana. Bruje naslovi žute i hiperžute štampe, elektronskih medija, ... Veliko raspoloženje međ njima, "medijima" ovih dana. Konačno, ironijo naša, po prvi put valjda za ovih nekoliko godina, čujemo poneku izjavu koja nije potekla od predstavnika režima, već iz stranke koja je stožer stvaranja demokratske Srbije. Nikada ovih godina na medijima nismo od njih čuli izjave o situaciji u državi, ili, skorije, o razlozima građanskih

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.

Dok, istovremeno, srpski iliberalni bot-mislioci pozivaju na bojkot Izraela, naši nadzemljaci-zemljani-zeme i prvojarani-jare misle drugačije

 

Piše: David M.  Halbfinger, Njujork Tajms

 

Miodrag Sovilj je radio svoj posao - časno i pošteno, kao i do sada. Od njega ne treba praviti ni atentatora niti bilo kakvog opozicionog lidera - zato što i jedno i drugo zapravo govori o duboko poremećenom vrednosnom sistemu društva u kom se novinarska čestitost i profesionalizam proglašavaju vanrednom hrabrošću sa jedne, ili napadom na njegovo prevashodstvo kralja, sa druge strane.

Kada bi bilo (to jest kada je bude) profesionalne, medijske solidarnosti, ovako bi ubuduće trebalo da izgledaju apsolutno sve pres konfenencije uzurpatora društva, koji se ovde neosnovano (samo)nazivaju političarima - kako onih na vlasti tako i njihove kvazi opozicije. Kada pres konferencije na kojima se zaista POSTAVLJAJU PITANJA postanu svakodnevica - tek tada će osnovano moći da se sumnja kako ovo društvo jeste na putu nekakvog, pre svega moralnog, a onda i svakog drugog ozdravljenja...

Potpuno fascinira spremnost i sposobnost srpskog društva da se zajebava sa samim sobom.

Fraza 'Neko bi trebalo da učini nešto' nije, sama po sebi, od pomoći. Ljudi koji je koriste nikada ne dodaju 'a taj neko sam ja'.

Teri Pračet

 

Što li sam je se noćas setila? Nisam pomislila na nju ima... Bože, otkad nisam pomislila na Slavku, a i sad mi njena slika jasna pred očima! Kao da je je juče bilo kad mi je pružila teglu pekmeza od kajsija, malo popravila izbledelu cicanu maramu i nekako zbunjeno promrmljala...

 

U utorak, 2. jula 2019. sudijka Prvog osnovnog suda u Beogradu Zorica Avramović, koja je vodila dug i mučan postupak protiv Aleksandra Mitrovića (25), optuženog da je 18. jula 2013. godine izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je nastradala učenica Andrea Bojanić (17), izrekla je prvostepenu presudu, nakon