Braća i sestre po ludilu

12. novembar

- Samo se vi zezajte, a kad ja budem okačio fotke i statistiku o tome
koliko puta ste stali da nešto uslikate, koliko puta da piškite, a
koliko da proćaskate sa usputnim prolaznicima, raskrikanću vas pred
celom biciklističkom javnosti, a i šire - 'zapretio' nam je
Zoran-legionar više puta tokom protekla dva dana.

Ali nismo

Skituljko na plaži

Po principu verovatnoće, bilo je samo pitanje vremena kada će nam se desiti da nas neko pokrade. Jer, kada spavaš na otvorenom i sve što ti treba za život nosiš u četiri plus torbe, pre ili kasnije neminovno je da budeš žrtva nečijih dugih prstiju.

A pomenuta “plus” torba je za cikloturistu zapravo najbitnija. To je ona ručna torbica koja se montira na volan bicikla i nikada se ne ostavlja na njemu, makar se od svog dvotočkaša udaljavali samo par koraka.

Češmir

1. februar

U Češmiru je vetar neuporedivo slabiji, a sija i sunce, pa nam se vreme čini gotovo prolećnim iako je svega sedam stepeni. Raskravljeni, obilazimo češmirski zamak i arheološki muzej. Brbljivi vodič, pravi Turčin i izgledom i po tome što se obraća isključivo Brajanu dok mene potpuno ignoriše, više je raspoložen da mog saputnika podučava turskom jeziku nego da nam ispriča nešto o češmirskoj istoriji. Srećom, tu su štampani vodiči a i objašnjenja uz muzejske eksponate veoma su iscrpna.

Kapadokijska dobrodošlica

 23. mart

Kako putnik zna da je ušao u Kapadokiju?

Najpre po mnoštvu vulkanskog kamenja koje se nalazi svuda oko puta. Njive, bašte, šumarci -- sve je prepuno crnih, povećih komada stena.

Drugi pokazatelj je osetno zahlađenje. Kapadokija se naime nalazi na dve do tri stotine metara višem platou od Centralne Anadolije. I ne samo što je na planinama s moje desne strane i dalje debeli sloj snežnog pokrivača -- snega još uvek ima svuda na vrhovima preko dve hiljade metara -- nego što je vazduh britak, pa mi se čini da je još hladnije nego što zaista jeste.

24-29. juli 2012.

A vetar duva, duva, duva...

Nema ništa zamornije od pedalanja istim putem nazad; dosadno je čak i ako je u povratku više spustova nego uspona. Zato, iz Taganroga uzimam voz do Rostova, odakle potom nastavljam na dva točka.

Put vodi uz Don, njegovom levom obalom. Kao i u samom Rostovu, ona je pretvorena u peščane plaže koje su manje-više uređene za kupače i izletnike: tu su restorani i kafei, drvene nadstrešnice sa klupama, igrališta za decu i odrasle, bungalovi.

8-10. novembar

*
Ujutru, hvatam gradski autobus do zapadne stanice. Odatle polaze marsrutke i zajednicki taksiji za Kočkor - moju danasnju odrednicu.

Vozac autobusa divlja, i na kruznom toku juri pravo na drugo vozilo. Stojim na prednjoj platformi, gde nema guzve, i lepo vidim da ce se sudariti. Jeste da ima prvenstvo, ali valjda ne zeli epitaf sa tekstom: 'Ovde lezi onaj sto je imao prednost'.

Snazno gazi kocnicu - i ja letim na pod. Ne mogu da zaustavim pad iako pokusavam da se uhvatim za neku rucku, a i putnik do mene bezuspesno nastoji da me pridrzi.

Psujem ga na sav glas.

JEDAN BAKSUZ I MNOGO MALERA

*

Turistička unija Kirgistana organizuje četvorodnevnu turu do jezera Kul-Suu. Srećno podudaranje datuma sa pretposlednjom nedeljom mog raspusta. Taman za oproštaj od Kirgizije. Slutim da bi to mogao biti nezaboravni završetak ovog leta. Avantura koje ću se sećati u predstojećim mesecima dok budem živela kao ‘sav normalan svet’. Uspomene kojima ću se hraniti u teškim trenucima.

Krećem po njih.

*

Ima

7. novembar

Otkad sam u Kini, patim od nesanice. Nekad ne mogu da zaspim po celu noć. Ali čim pobegnem iz grada i nađem se u prirodi, makar i u ovako komercijalizovanom nacionalnom parku, svi moji problemi nestanu. Zaspim kako legnem i spavam kao beba, spokojnim i zdravim snom do kasnog jutra.

Dan je zašao u deveti čas kada se budim od povika turista sa platoa ispred vodopada. Ne ustaje mi se još, ali moram. Uskoro će početi da stižu posetioci u velikom broju, te neće biti u redu ako zateknu moj šator, a ne raduje me ni pomisao da me svi zagledaju radoznalo

¡Hola :)

Večeras letim za Barselonu, a za četiri dana započinjem pešačenje na Putu za Santjago (Camino de Santiago). Mnogi koji me prate pitali su me za detalje o tom hodočašću i humanitarnoj akciji koja će se odvijati uporedo. Pošto ne stižem da pojedinačno odgovorim na sva ta pitanja, objedinila sam ih u ovoj objavi i odgovorila na njih.

Zašto idem peške, a ne biciklom kao uvek do sada:
- Pre dve godine dijagnostikovana mi je diskus hernija. Nekoliko meseci nisam mogla da sednem na bicikl, ali mi je hodanje prijalo. Vrlo brzo nakon povrede

Od 9. maja do 27. juna pešačila sam na Camino de Santiago, najpoznatijoj evropskoj hajking ruti. Najpre sam hodala Severnim putem, duž obale Kantabrijskog mora, potom sam prešla na Primitivo put do Santjaga. Odatle sam nastavila do Mušije i zatim Fistere ili Kraja sveta na Atlantskom okeanu. Ukupno 992 km za 44 dana.

Svakodnevno sam pisala objave o

25. decembar

Kod naplatne rampe na ulazu u Pichidangui zaustavlja me sanitarna kontrola. Mladi specijalac obraća mi se na engleskom. Pita me odakle sam i kad čuje Srbija, kaže kako voli moju zemlju. Bio je u Bosni, u Banja Luci, osam meseci prošle godine, na službi. 

"Super, ali što me zaustavljate?", pitam pomalo neljubazno. Ceo dan borim se sa jakim čeonim vetrom i uzbrdicama. Ovako nije duvalo od Patagonije. I nije mi baš do ćaskanja.

Utom prilazi žena specijalka. Objašnjava mi da je grad u drugoj fazi i otud sanitarni koridor. Nisam to znala - poslednjih

18. februar 2021.

“Ono što pustinju čini lepom“, reče mali princ, „jeste saznanje da se negde u njoj skriva izvor.“

Polako se upoznajemo pustunja Atakama i ja…