Ponekad a odavno već, pomislim, verovatno nečim izazvano, kako bi bilo zanimljivo (do moga..) da postoji jedan poseban merač.

Ta me misao okrzne, a onda se okliznem u razmišljanje o tome, i kao da se zgrozim kad vidim koliko nas mnogo nestvarnog a nemerljivog okružuje.

kakav poseban merač ?

Eto.. neka spravica poput toplomera, ali takva koja meri sve to merom nepostojeće a tako prisutno:

strah...

(Reč i More su isti.. )  

Ovladati rečima mogu samo istinski majstori,  oni sto izgovore, napisu malo, a kazu tako mnogo..Ili ne ovladati... (zashto knjige lazhu o svojoj velichini ? poneka tvrdi da ima pet stotina strana, a lazhe, jedva da ima deset.. dok ponekad, tomovi stanu u samo par strana) 

Razumeti Reč. Jer ona nije samo ono shto jeste svojim postojanjem. Sxvatiti izgovorenu i prochitanu reč je  podjednako vazhno.

Reč nije identifikovana sa bichem, ona u  odsustvu bicha obavlja njegove funkcije: ja kazhem "sunce" i reč svetli, ja

Sinoch, udishuchi svaki peti udah, jer ona chetiri mi krade prizor i zvuk, te gledajuchi Chigru sa jezikom poliglote koja se vrti po svemirskoj bini sleteloj na Ushche, pomislim: E bre, Tata Choveche.. pa ovaj Mick je tvoj ispisnik zamalo..

I ? Kako to da izlazeci i nadoknadjujuchi sve propushtene udahe ponavljam: nikad bolje, nikad bolje, ovo je fantazija. Pa jel sme to tako? Odakle Micku onaj neuhvatljivi pokret kukova (podsetio me na Jasminu), odakle Lizi onaj bozhanski glas koji nas je sve odigao bar metar od zemlje? Iz koje dimenzije je to stiglo?

Sagorevaju