ŽUTA OSA (8/24)

- Slušaj – nastavi se Zlatko, nakon što je progutao zalogaj i sasuo čašicu rakije u sebe – pronađene su zalihe target toalet papira iz ’99 i ponuđene su mi, znači nije skroz beo, ima metu na svakom listiću. Negde između skroz belog i požutelih novina, takva je i cena…

            - Meni sve zavisi od cene – prekide ga Raka.

            - A spavaća kola i kola sa rezervacijama? Kod vagona sa sedištima nikad nije išao, to znam.

            - Realno, tržište za toalet papir je veoma limitirano. I ne mogu da se uguram u spavaća kola.

            - Da, zasad.

            - Kako to misliš?

            - Mogao bi da ga prodaješ jeftinije, da se oprostiš dela zarade…

            - Kako to mogu Papa?

            - Kad bi manje čitao Wall Street Journal ne bi sebi gradio kulu od slonovače, u glavi…

            - Pa neću valjda celog života da se valjam u ovom blatu, izlazim i ulazim u Čačku*?

            - Samo ti puštaj filmove…

            - Šta se dešava sa bakrom, aluminijumom, mesingom?

            - Ta je šema zatvorena.

            - Kako?

            - Platiš šefu konduktera u zoni gde operišeš a on otpiše bakarne čiviluke, alu tanjire i mesingane ventile, prima samo devize, ozbiljan igrač, uzima 17%. Čiviluke treba da izlomiš, kao i tanjire, pošto se ne mogu sneti sa voza u jednom komadu, ventile ne diraš, držiš u džepu, ne uzimaš mnogo. Znači trebaju ti lomioci, oni su ti u kupeu odmah pored varilaca, uzimaju i dinare, otprilike 3% vrednosti robe, ventile im ne pokazuješ. Imaš još da platiš upravi, koliko iskaju, tu nema zbora, na izlaznoj platformi opet, sa njima se cenjkaj slobodno, tu ti je najizvesnije da ćeš nešto da ućariš i naravno tenis* kod mene, 20%.

            - Dok sve poplaćam…

            - Ajde, ajde, nije ti loše, nit or’o nit kop’o – reče Zlatko, zvani Papa, dok je ustajao. Pokazao je barmenu da dođe do stola i da mu zapakuje ostatke hrane da ponese sa sobom. Čekao je svoju kutijicu, cupkajući pored stola i njegov prsten se opet našao preblizu Milanovog oka. Bila je to minijaturna glava jelena, u nivou, sa rogovima koji su reljefno štrčali a čiji su parošci bili detaljno izvedeni i dobrano naoštreni, delovalo je da bi pri pravilno usmerenom udarcu nekome probili čeonu kost.

            - Pređi sad sa druge strane – naloži Raka Milanu, kada su ostali sami.

            - Bio sam nedavno kod njega u gostima, zamisli samo tri kupea u vagonu i u svakom posebna kada. Ostatak kupea, da ti ne pričam, životni standard… A ti dokle si ti dobacio Milanče?

            - Živim sa cimerom, nije loš momak, 15 kupea u vagonu, restoran zajedničke ishrane, besplatni doručak i večera, tu i tamo se trampim sa ovim onim, retko nešto ilegalno, uglavnom na belo, evo sad sam ostao bez pljuga i krenuo da potražim nekog, imam brijače za jednokratnu upotrebu, i tako… Znaš li gde mogu da dođem do cigareta?

            Raka otvori usta kao da će da odgovori ali najednom se ukoči, kapci mu se spustiše, mimo volje, kao roletne koje su pale usled pucanja gurtne i leva ruka krenu da mu se cima. Zatim se ukoči skroz, pet sekundi, otvori oči poče da recituje sa čačanskim naglaskom, kojim ga Milan nikad nije čuo da govori:

            - Zašto? Zašto smo se uopšte našli na ovom mestu da možemo da se pitamo zašto? Koja je svrha i da li dolazi nagrada na kraju? Da li postoji viši cilj ka kom vredi stremiti? Da li postojimo samo da bismo ispunjavali svoje želje? Da li je moguće da postojimo samo da bi smo pođubrili zemlju iz koje će da rastu biljke koje će da jedu životinje? Da li je moguće da smo ovde samo da živimo, umremo, nestanemo i razgradimo se? Ništa nije permanentno. Ovde smo dok ne umremo. Nema većeg odgovora na bilo koje pitanje koje počinje sa zašto. Mi smo na putu ka izlazu, odlazimo. Umrećemo. Ne postoji svrha života. Ovde smo dok smo ovde a onda je kraj. To je neminovnost života. Ako ne shvatamo da je ovo život, već smo mrtvi. Drugim rečima, ako ne prihvatimo da je ovo život, bolje da smo mrtvi. Nije loše umreti odmah ako je ovo ono što smo napravili od života. Izabrali smo da ne napravimo ništa bolje. Tako da, za ljubav drugih živih bića, svi ljudi bi trebalo da umru.

            Milan ga je gledao u čudu. Primakao je flašu rakije nosu da proveri šta su to pili. Mirisalo je kao stara dobra Žuta osa. Razmišljao je da mu odvali šamarčinu da ga povrati i taman je odbrojavao u sebi i gledao kuda da sprovede zamah kad naiđoše grobari sa Baltom na nosilima i Milan ustuknu.

            - Ma ložim te Milane – prenuo se iz samoindukovane kvazihipnoze Raka – da vidiš kako omađijam one na izlaznoj platformi ili nekog iz vlasti, ko voli da se natapa alkoholom, izbezume se kao da su videli Savu Savanovića, moraću neke lažne zube da nabavim, ljudi su tupavi kao koale. Šta si hteo? Cigarete? Evo ti tri smotane, bez filtera, daj mi sve brijače, mogu imati koristi od žileta u njima.

 *čačak je blato, tenis je reket; spominjanje Čačka u ovakvom kontekstu opravdano je davnašnjom globalnom reddit anketom naslovljenom, kojeg grada u vašoj državi vas je najviše sramota gde je gorepomenuti ubedljivo pobedio ponajviše zahvaljujući rođenim Čačanima… spominjanje tenisa nema podjednako validirano opravdanje…