Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da

Sudijka Prvog osnovnog suda u Beogradu Zorica Avramović, koja vodi postupak protiv Aleksandra Mitrovića

Odvajkada je Gospođa Justicija teglila terazije i mač a povezanih očiju donosila odluke sama i bez ikoga i beše zato usamljena i tužna ... ali ovde, humanisti i pravdoljupci je prigrliše kao rod rođeni i dobi svu podršku i potporu ...

 

Predsednik države je krenuo u akciju obnove nacije da ne bi odumrla i odabrao je da to učini putem novčane stimulacije građanki, zaboravio je građane koji sa građankama čine porodicu gde se decu stvaraju i gde ona (deca) odrastaju da bi postali građani. Dakle, stimulacija građankama da krenu masovno na put rađanja i ponudio je pare za odluku hoće li biti ili ne biti novih beba. Generalno gledano i na prvi pogled akcija nije za odbacivanje ili neku, ovde uobičajenu, kritiku koja bi je osporila. Ipak, taj gest pored toga što su ga mnoge žene doživele sa pravom kao uvredu i poniženje deluje poput premazivanje jeftinog hleba šlagom pa se onda to nudi kao torta. Taj hleb ispod šlaga je ovde problem a iskazuje se velikom nezaposlenošću, strahom od gubljenja posla kod onih koji ga ipak imaju, primanjima koja jedva pokrivaju trošak za onaj hleb pa se o šlagu i ne misli, zdravstvena zaštita u kolapsu i teško dostupna mnogima, država koja se izmiče i zanemaruje svoje obaveze kada treba da podrži i pomogne onima koji su u problemu i onda, posle svega toga dolazi osećaj stalne nesigurnosti koji ovde preovlađuje. To se svakako ne može nadoknaditi parama iz ponude predsednikove.

Štrajkovi gladju, samosakaćenja, samoubistva na radnom mestu... najgroznije su moguće ilustracije najamnog položaja radničkog roblja, oba pola, u tzv. tranzicionoj Srbiji.

Ovom perverznom, neljudskom popisu reagovanja na zlostavljanje na radu danas se pridružio očajnički i monstruozni čin Nebojše Stoilkovića, koji je u doskorašnjoj

Tokom novinarske karijere mnogo puta sam plakao u sebi i stezao zube od besa. Pogotovo kada

Od čoveka!

18. jula 1914 godine, Mileva (Marić) Ajnštaj je dobila pismo od svog muža Alberta, koje joj je doneo njegov kolega Fric Haber u kojem doslovce piše:

A. Ti ćeš se pobrinuti:

     1. za čistoću moje odeće, veša i posteljine

     2. da redovno dobijam tri obroka u svoju sobu

     3. da moja spavaća i radna soba budu čiste a posebno da samo ja koristim svoj sto

B. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom, sve dok nisu nužni iz društvenih razloga.        

Аутентични grassroots покрети су једна од најбољих ствари које сада имамо у Србији и они заиста дају наду да будућност може и да ће можда бити боља.

Људима које ови покрети окупљају заједнички су снага уверења, одсуство сукоба интереса, енергија и лична храброст. Они свакако нису климоглави опортунисти који иначе загађују наш

Tamara je novinar. Dobar novinar. Tamara se bori da novinari mogu pošteno da rade svoj posao. I bori se za to da se zna ko taj posao radi pošteno, a ko se novinarom samo zove. Mislim, sam sebe tako naziva.