Milan koji je jutros ustao pre alarma/radija i otišao desno iz svog kupea, prema lokomotivi, ili lokomotivama, udaljavao se, u potrazi za cigaretama, od smrti, komšiluka i cimera Petra koji je nastavio naglas da čita požutele novine, ne zna se tačno kome, okupljenima valjda.

Novinar: Sudeći prema svemu, gledaoci će ostati u dvoumici i nakon završetka filma o kojem je vrijemenu riječ jer ni po kostimima neće se moći prepoznati kad se radnja dešava. Po događajima na platnu pogotovu. Zašto je baš tako?

Goran Paskaljević: Film nosi jednu univerzalnu temu. Bilo bi pogrešno da sam bilo čim označio kada se radnja dešava jer bi se moglo pomisliti da je taj događaj o kom se radi u filmu karakteristika jedino tog vremena. Dakle, radnja se mogla događati u prošlosti ali i u budućnosti.

            U sred čitanja kroz poluautomatska vrata niz hodnik, kroz koja je Milan zamišljen izašao, ušla je pogrebna ekipa, svi u crnim jednodelnim kombinezonima sa malom žutom osom izvezenom u visini srca i doktorom Šapićem u belom mantilu koji se polusvestan vukao za njima.

Kao da me je uhvatio proljećni weltsmerhz. Il' su, možda, nuspojave od čaja za prostatu koji mi je als preporučio (i koji baj d usput  - radi pos'o), al sam nešto sentimentOlan ovih dana.

Lako mi oči zavodnjaju. Vjerovatno su tome doprinjele i smrti nekih bliskih osoba koje su se izdešavale u posljednjih  desetak dana, a i neki dobri ljudi, a živi (da, da,  još uvijek toga ima), a rekao bih i da su  moje godine saučestovale u mom sveopštem emotivnom stanju.

Nisam loše, naprotiv...samo sam tako našpanovan u potonje vrijeme.. Nije D mol...E mol je u pitanju, al je isti rimtutituki  posrijedi. Vajb što va(j)bi sjećanja...