Snimljeno jutros, 1000 m nizvodno od mesta gde niču tribine za beogradski ATP turnir.

Leto je vreme putovanja i izležavanja na plaži, upoznavanja sa lokalnim kuhinjama i istraživanja raznih znamenitosti, arheoloških nalazišta, muzeja, izletišta i sl. Sa druge strane, ptičarenje je potpuno redefinisalo moje shvatanje putovanja i lokalnih znamenitosti, pa otuda moje znamenitosti imaju krila i, za razliku od drevnih tvrđava, pokazuju tendenciju da se premeštaju s mesta na mesto, što otežava njihovo lociranje.

Negde iznad Persijskog zaliva listam Birds of the Indian Subcontinent, pa pogledam D. i pitam: „Koliko je neobično preći pola sveta samo da bi se posmatrale ptice?“ Ona kaže: „U tvom slučaju – nije neobično.“

Foto (3) Uteč Rao

Ovo je blog o onima koji su bili i ostali veliki, o čovečnosti, ljudskosti, solidarnosti, o velikim ljudima koji su postali još veči i o mnogim anonimnim koji su postali poznatiji i pokazali svoju veličinu. Prvi među njima je Novak Đoković koji je svojim gestom probudio ljudskost, ljudsku savest i solidarnost ne samo na prostorima bivše Jugoslavije nego i sveta.

„Živeli svi narodi bivše Jugoslavije. Neka je Bog uz vas..“ ,

napisao je Novak Đoković. Ovako kažu ljudi , a neljudi će ga optužiti da vraća bratstvo i jedinstvo, neljudi će i dalji mrzeti, želeti da komšiji crkne krava, pa da crkne i njegova samo da komšija nema od koga da kupi mleko. Ali neka, budala i krivog drveća nikada nestati neće, a mene raduje što se u svakoj situaciji pokažu veliki ljudi i narodi u celini mnogo veći nego što idioti pokušavaju od njih da naprave. Ovo nije blog o smeću i ružnim stvarima koje je poplava izbacila i neka je i eto sreće da to đubre zauvek odnese sa ovih prostora.

Ovo je blog koji afirmiše ono što je u ljudima ljudsko, o ljudskoj solidarnosti, dobrotoi, požrtvovanosti, spremnosti da se pomogne drugima u nevolji. Blog o Novaku Đokoviću, Miljani Stević   koja napisa onu pesmu

Indijska žuta senica, copyright © Nitin Bhardwaj

U prostranoj sobi s kaminom i trofejnim rogovljem sambara u viktorijanskom guest houseu u Chikhaldari (Maharashtra, centralna Indija) još uvek je mrak – telefon me budi u pet... jutro za jutrom, umor se već gomila, ali je razlog za to buđenje bio dovoljan da pređem 6000 km ne bih li po sušnim listopadnim šumama planinskog venca Satpura tragao za jednom sovom... koja je bila otkrivena u XIX veku, pa potom čitavog XX veka bila izgubljena. Pre puta, Nitin Bhardwaj me je pitao: „Šta ako je ne nađemo?“ „Ništa, biću srećan da je tražim. ‘Nije uspeh nagrada za delo, već ono skriva dublji smisao u sebi.(*)’” Na brzinu pijem crni čaj i u šest krećemo.

Da li su gvozdena šuma, ogoljeno i erodirano zemljište, vlažna staništa uništena urbanizacijom, drenirana kanalima za kanalizaciju, vodosnabdevanje i električne vodove, ili isušena radi veštačkog snega, osiromašeni biodiverzitet i izumrle vrste zaista najbolje što ova administracija ume da ostavi naslednicima i potomstvu?

Maj 2009 

Posmatram dvogledom udaljeni dalekovod, jedva se vidi, ali, po držanju i proporcijama, prepoznajem siluetu globalno ugroženog stepskog sokola.

Mart 2007 

Blago martovsko sunce, grane hrastova su još gole, trava niska, a seoba ptica u punom jeku. Marko i ja milimo duž livade, utabanim tragovima točkova. Tragovi su duboko usečeni u zemlju te, iako je proleće sušno,

Svaki ptičar ima svoju lokalnu „pačku“ (a.k.a. local patch), neko mesto za posmatranje ptica najbliže kući, koje može da obiđe i kad nema vremena ili goriva za ma šta drugo. A kako sam ja počeo da ptičarim iz kajaka, dugo mi je trebalo da shvatim da ptičarenje nije isto što i veslanje, i obrnuto. 

 

Bilo je u tom pejsažu mnogo zelenog bilja, raslo kao ludo i bez kontrole, listopadno, zimzeleno, platani i jelke, zatim voćke neke ali našlo se i đubreta domaćeg porekla koje aljkavi stanovnici zaturiše kojekuda i onda je uočeno od strane zaduženog dužnosnika da je to sve skupa mnogo nečisto, svašta tu imađaše i to nije bilo podnošljivo, škodi zdravlju naroda i jevropa nije zadovoljna  pa mu odluka