Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?

tekunica, copyright (3) albicilla

Uski, vijugavi put prati obronke Fruške Gore u sunčanom majskom jutru. Par godina neaktivna i zatrpana đubretom, kolonija pčelarica je ponovo zauzeta, pa iznad nje zatičem jato od par desetina ptica. Divlja deponija jeste uklonjena, ali ne zbog higijene nacionalnog parka, već nesmetanog iskopavanja zemlje, usled čega je kop proširen, obezbeđujući time bolje uslove za gnežđenje... bar ukoliko se ne bude više kopalo tokom maja i juna, dok se ne završi gnežđenje.

crvendać, copyright (5) albicilla

Lajkovačka pruga je mitska trasa kojom je pre pola veka kompozicije vukla parna lokomotiva, da potom usled „modernizacije železnice“ linija bude ukinuta, šine uklonjene, a ruta asfaltirana. Bio je to isprva dobar, iako ponešto uzak put, održavan koliko i sve drugo u zemlji, pa se asfalt dezintegrisao, šljunčana podloga izvirila i, nekako s nastupanjem novog milenijuma, put prerastao u makadam.

Gost-autor Čeda Vučković

Nas 20 s puta posmatramo centralno jezero ribnjaka Baranda. U pitanju je prostrano vodeno ogledalo gde dominiraju ćubasti gnjurci, liske i riđoglave patke. Među njima je i po koja patka njorka, kao i desetak crnovratih gnjuraca.

Kašičar © Čeda Vučković

Jutro bez plana, osim da ptičarim negde... U kolima širim mapu – kuda? Možda Pančevački rit? Tamo pronalazim jako visok vodostaj, bez plićaka pogodnih za ishranu ptica, samo dve  gluvare i jednog  velikog vranca i – zaključanu rampu na nasipu! To prosto nema svrhe, pa zovem prijatelja da zajedno obiđemo ribnjak u Barandi, kažem da za 20 minuta mogu da budem kod njega, na šta mi on, tek probuđen, odgovara: „Ne mogu da se našminkam tako brzo“.

Odrasli, teritorijalni suri orao, foto © Brano Rudić

Nedavno sam, ptičareći u rezervatu Garaf kod Barselone, video par penjača kako se, s dovoljno gvožđurije da usidre bojni brod, zaputio s parkinga ka najbližoj litici. I sam sam to nekad radio, pa se zamislim, okrenem ka svom vodiču i prokomentarišem kako je penjanje verovatno the most elaborate male (mating) display. Stiv se složio, slegnuo ramenima i dodao: “Šta sve radimo zbog devojaka...” 

Pozvan da održim seriju kratkih predavanja o pticama Dunava, danas sam se obreo na sađenju drveća i otvaranju Supernatural parka na Adi Huji. Grupe “gorana”, u proseku od 7 do 37 godina, smenjivale su se kod tornja za posmatranje ptica, a ja sam im predstavljao značaj i vrste IBA područja Ušće Save u Dunav. Lako, isprva.

Drugo predavanje je isto kao prvo, treće.. ma da li sam vama već to rekao, ili sam to pričao onima pre? Četvrto predavanje, uh, šta sam vam rekao? Nisam to prethodnoj grupi? (Mislim da bi mi najlakše bilo da sam osmislio četiri različita predavanja, za svaku grupu po jedno.)

Videh na jednom lovačkom forumu temu, pa parafraziram “šta sve nosite na teren, mimo onog baš obaveznog” (a što bi kod ptičara bili dvogled, ključ – tj. priručnik za identifikaciju ptica i beležnica, sve češće i foto oprema), pa su odgovori išli od labella do šešira, obično oko litra vode, te od pljoske ("nije to za tebe da piješ, vec da ponudiš") do, meni najzanimljivijeg, doručka za 2-3 osobe ("sendviče nose sebični ljudi - ne mogu nikog da ponude, nego se nosi kulen, crni luk, itd, sve sto može da se naseče i podeli, količina za dvoje-troje")...

Prokletinja od telefona zvrnda u neko nesrećno doba noći... na koje sam je i navio, ne bih li po, da li beše starom ili sad novom vremenu otišao na ptičarenje u sam cik zore. I tako me probudi, pogledam telefon s neskrivenom mržnjom i ostanem u krevetu... još dva sata. Tek potom se obučem, uzmem prethodne večeri spakovan ranac i nestanem ka Pančevačkom ritu. Ako sam dobro shvatio šta je po starom, a šta po novom, bio sam tamo nekih pola sata po izlasku sunca, što ipak nije prekasno.

Topli katalonski mart (htedoh reći španski, pa sam se brže-bolje ispravio), Barselona prepuna sunca, malih aleksandri, kaluđerica (dve šarmantne, ali nepoželjne, strane i invazivne vrste papagaja) i galebova (koji, na Jelicin užas, kriče u večernjem mraku). Uprkos svem suncu, dane sam proveo u zasenjenom i zamračenom zdanju Plavog muzeja sa interesantnom prirodnjačkom zbirkom (gde mi je najzanimljivije bilo shvatiti koliko sam tih ‘tica i sisara već posmatrao u prirodi), a na ništa manje zanimljivoj radionici o metodologiji izrade atlasa ptičjih populacija. Poslednji dan skupa, završna prezentacija – već vadim dvogled iz ranca, i posle nje kafa – pozdravljam se i krećem da sa lokalnim vodičem, Stivom Vestom, istražim okolinu.