Kratki popis nakuracidućih pojava

krkar

Poimence, redom.

1.

2.

3.

tyson

Idu mi na kurac Bošnjaci koji trube o bošnjačkom antifašizmu, zanemarujući jednu SS diviziju

Zapravo, dve: 13. Handžar i 23. Kama.

(I da, redni brojevi se pišu sa tačkom iza, a ne sa dodatkom '-ta', '-te' i sličnim sramotama)

Nego, jel' u BiH zaista toliki hype oko ZAVNOBIH i ostalih ZAVNOWTF?!?

Tyson, pusti se wikipedije, nije to baš neki izvor za povesne činjenice. 23.SS divizija nikada nije zaživela kao operativna formacija, prevashodno zbog slabog odziva, pa je u najmanju ruku neozbiljno stavljati je rame uz rame sa trupom koja je prilično efikasno dala svoj doprinos rajhovskoj viziji raja na zemlji.

A pusti se i pravopisnih natuknica, 'nit je ovo pismeni sastav za osmoletku, nit' je ortografija toliko kruta koliko su tebe u školi naučili.

I šta ti je, dođavola, taj hype?

tyson

Pa vidi, formacija od skoro 4,000 ljudi nije za zanemarivanje, i iako je brojčano daleko čak i od antigerila SS divizije, ako već partizanske 'brigade' porediš sa savremenim ABiH brigadama onda se i 13. SS može staviti rame uz rame sa 23. SS jer su i u njoj bili neki živi ljudi, muslimani, u hiljadama (a gro njih je i završio u SS jedinici na kraju krajeva).

Ti, koliko ja vidim, hoćeš nešto da kažeš, ali reči se vrpolje, otimaju, a sintaksa migolji kao tek ulovljena jegulja.
Opet ti kažem, ne valjaju ti izvori na koje se naslanjaš, no pošto je iz tvog insistiranja na njima očigledno da se spram njih odnosiš kao spram kakvog brevijara, svako nastojanje da te neko razuveri u tvojim verovanjima zaludan je posao, te se ni ja neću njime baviti.

Stvar ličnog odnosa spram pravopisa. Mislim, kad već govorimo o nakuracidućim pojavama. Eto, meni nakuracide ova novokomponovana moda nepislenosti kada su redni brojevi u pitanju, ali skroz (kao i novokomponovana upotreba pojma 'edukacija' umesto obrazovanja ili obuke, kad smo već kod toga).

No, dobro.

I ovde si se malo spetljao, a? A da se malo presabereš, pa nam fino pokušaš objasniti jel' imaš problem sa novokomponovanošću ili edukacijom. Ili, pak, sa obrazovanjem.

Hype.

Džaba. Ne govorim engleski

expolicajac

U skladu sa trendovima u 2012 godini imaš moju podršku, pošteni neprijatelju

Pusti se podrške, šalji kondome, vidiš kol'ko ih trošim

bocvena

Mogu da ga pozajmim?

Dakako

st.jepan

...sve zitelje Bosne (oba entiteta)

Misliš oba tri.

U stvari ih je, samo na prvoj razini postojanja, barem četiri (država, dva entiteta u užem smislu i distrikt Brčko). A saglasićemo se i oko broja pet, uvažavajući postojanje neformalnog 'trećeg entiteta'. Problem je što nijedan od tih entiteta nema valjanog kviditeta. A koliko im je kvalitet upitan, smešno je i govoriti.

drzura

elis svaka čast ali dzaba nam sve , nema sreće od bih .

Ali u svakom slučaju, u bih sam uvek nalazio više sreće nego u bismo

aleksanadar

kurac mi krasni

Одакле потиче употреба именице "курац" у сарадњи са прид(ј)евом "красни"?

S obzirom na zajedničko, praslavensko poreklo obe reči, verovatno odatle što u kurac s vremena na vreme navre krv koja je, to znamo, crvene odnosno krasne boje

sesili

Ja samo mislim da tebi - tvom, nije lako. Treba izdržati taj teret!!!

Ma samo treba redovno menjati baterije

alselone

blogeri koji imaju vise blogova no komentara a ni toliko ih ne bi imali da pisu po nikom "Pero" ili "Simo" ali ih to ne sprecava da se bave hiperprodukcijom glupih blogova.

Iz razloga domaćinske ljubaznosti kanio sam ti skuckati kakav odgovor, ali se setih ove veoma poučne karikature

aleksanadar

Idu mi na kurac Bošnjaci...

Можда си ти, или неко други, већ расправио ово питање, али ја за то не знам, па ево овде питам:

Какво је порекло назива етничке групе чије припаднике називамо - Бошњаци?

Лако је, дабоме, овај назив довести у везу са другим називом - Босна.

Али, не крије ли су ту још нешто, још некаква језичка или каква друга трансформација?

Odgovor na to pitanje je ili veoma složen, ili, pak, veoma jednostavan. Jednostavan je za one koji svet posmatraju stegnutim, škiljavim očicama, kadrim da uoče samo jednu, u najboljem slučaju jednu i po dimenziju postojanja. Oni koji su ovladali veštinom držanja očnih kapaka širom otvorenima do jednostavnosti moraju putovati kroz čitav jedan povesni, sociološki, pa i jezikoslovni lavirint.
Nekada je reč Bošnjak ili Bošnjanin označavala stanovnika zemlje koja se zvala Bosna. Posmatrati to ime kroz današnju državno-nacionalnu prizmu i pridodavati mu nacionalni preferencijal u vremenu u kojem nacije ni postojale nisu, može samo onaj, koji umesto mozga ima levak na vrh glave, za usipanje zrnaste hrane za koju će takav verovati da je znanje.
XIX vek dokončava proces pretvaranja etnija u nacije, neke rastvarajući u solventu prošlosti, neke ukrupnjavajući, a neke ostavljajući na povesnoj vetrometini. Bošnjaci, do tada već nepovratno izdeljeni na pravoslavne, katolike i muslimane, slede, što svojom voljom, što prinudno taj dijalektički imperativ i priklanjaju se tamo gde je bilo jedino moguće da se priklone. U stvari, taj proces priklanjanja sa više ili manje lakoće odvija se samo kod pravoslavnog i katoličkog elementa, dočim muslimanski element, propašću osmanlijske imperije, ostaje bez države koju će osećati kao svoj identitetski kod. S druge strane, još uvek neumrlo osećanje pripadanja teritoriji, te snažne etnološke distinkcije koje su se kroz vekove razvile u odnosu na hrišćanske skupine, stavlja pred tu skupinu potrebu za odgovarajućim određenjem. U tom trenutku se revitalizira već odumiruće ime Bošnjak kao najlogičniji izbor. Naravno, u tom trenutku više ne postoji, niti će ikada više postojati sila koja bi mogla zaustaviti proces stapanja pravoslavnog i katoličkog stanovništva sa već etabliranim nacijama preko Drine i Save i vratiti ih u okrilje bošnjaštva.
Čitavu stvar dodatno komplikuje žuto-crna monarhija, pokušajima da dektretskim putem nametne bošnjaštvo kao ultimativno određenje za sve stanovnike anektiranih područja, stvarajući tako dodatni otpor kod be-ha Srba i Hrvata, koji u tome vide, ne bez osnove, put ka novom robovanju, dočim muslimani, čija je identifikacija sa Stambolom već opasno urušena, u bošnjaštvu nalaze sasvim prihvatljiv izbor i, zašto ne reći, mogućnost da barem u određenoj meri očuvaju svoju političku supremaciju nad druga dva naroda.
XX vek, sa svojim pokušajima uspostavljanja jugoslavenske nadnacije, naravno da nije pogodovao očuvanju bošnjaštva, niti je ono, kao ideja, imalo dovoljno vitalnosti da se odupre idejama koje su imale podršku državne politike i koje su nastojale da muslimanski element pretope u krilo srpske ili hrvatske nacije. Taj bi proces čak bio i povesno moguć, da mu se nisu suprotstavili događaji kao što je II svetski rat ili, recimo, teza jednog Nikolaja Velimirovića o ekvivalentnosti srpstva i srpskog pravoslavlja.
Titova Jugoslavija, zaokupljena posle oslobođenja većim i životnijim problemima, ovo pitanje ostavlja po strani i rešava ga neuspelim kompromisom sa proglašavanjem muslimanske nacije.
Kraj prošlog veka be-ha muslimane zatiče u svojevrsnom raskoraku - mada su nosili možda i najveći potencijal integralnog jugoslovenstva, osećajući u njemu neuporedivo manju pretnju od one koju su nosili velikohrvatski i velikosrpski projekti, taj proces jugoslaviziranja nije dostigao tačku nakon koje nema povratka. Stvar nije olakšavalo to što be-ha muslimani u tom trenutku nisu imali misleću političku elitu, već im je politika bila svedena na dva bitna momenta: folklor i potrebu da se sačuva distinkcija u odnosu na Srbe i Hrvate, e da bi se očuvanjem te distinkcije očuvala i politička prava koja proističu iz činjenice posebnosti.
Tada se na scenu, prvo veoma stidljivo, a tek nakon početka rata i dekretski (mada se uslovno može reći i plebiscitarno), vraća ime Bošnjak. Ovaj put u izdanju koje ima malo zajedničkog sadržaja sa tom rečju tokom medivijalnog doba i doba austrougarske okupacije.
Danas dobar deo političkog Sarajeva u toj reči vidi potvrdu svoje primageniture i svojevrsnu tapiju na Bosnu i Hercegovinu, povremeno se baveći zaludnim poslom ubeđivanja Srba i Hrvata u BiH da su oni, eto, Bošnjaci pravoslavne ili katoličke provenijencije.
S jedne strane, bošnjaštvo se zaista nameće kao najlogičniji mogući izbor za muslimane u BiH. S druge strane, koristiti ga kao dokaz supremacije nad druga dva naroda predstavlja dokaz političke nezrelosti, svojevrsnu fugasnu minu položenu u temelje be-ha društva.
Sve u svemu, ja laganog razrešenja ove povesno-etničko-jezikoslovne zavrzlame ne vidim. Da se ja pitam, ja bih i jedne i druge i treće usranim motkama rasterao i ovde napravio najveći azil za mačke i pse na svetu.

aleksanadar

Ја сам, међутим, чуо од једне Бошњакиње како не налази свој идентитет у овом новоуведеном називу.

Ovo ne treba da te čudi. Identitet je poput kakve posude. A posudu možda najbitnije određuje njena zapremina. Da se napuni do vrha, sud male zapremine potrebuje tek par simbola i opštih mesta. Dubok, voluminozan sud, opet, zahteva puno više sadržaja da bi se napunio. Ako u njega uspeš samo te simbole i opšta mesta, ni okvasiti mu unutrašnjost nećeš.

A evo i par zgodnih redaka o identitetskim modelima:

Pojam “kulturnog identiteta” je opasan. Sa društvene tačke gledišta, on je sumnjiv i veštački, ali, ne više od toga; međutim, kad se gleda iz političke perspektive, vidimo da on ugrožava najdragocenije dostignuće čovečanstva: slobodu. Ne poričem ja da ljudi koji govore istim jezikom, koji su rođeni i žive na istoj teritoriji, koji se suočavaju sa istim problemima i praktikuju istu religiju i običaje imaju i neke zajedničke osobine. Ali taj zajednički imenitelj ne može nikada u potpunosti definisati nijednog of njih; on samo ukida ili baca na neku prezrenu drugorazrednu ravan sve one jedinstvene atribute i crte po kojima se jedan član grupe razlikuje od ostalih. Koncept identiteta, osim kada se primenjuje samo na pojedince i ni na šta drugo, inherentno je redukcionistički i dehumanizujući, on je jedna kolektivistička i ideološka apstrakcija izvučena iz svega onoga što je originalno i kreativno u ljudskom biću, svega onoga što nije nametnuto nasleđem, geografijom ili društvenim pritiskom. Istinski identitet proističe iz sposobnosti ljudskih bića da se odupru takvim pritiscima i da im protivstave slobodne postupke koje sami izmisle.
Pojam “kolektivnog identiteta” je ideološka fikcija i temelj nacionalizma. Po mišljenju mnogih etnologa i antropologa, kolektivni identitet nije istina čak ni kod najarhaičnijih ljudskih zajednica. Praktikovanje istih postupaka i običaja može biti od bitnog značaja za odbranu jedne društvene grupe, to je istina; ali, uvek preostane i jedna široka margina inicijative i kreativnosti među članovima grupe, a individualne razlike preovladavaju nad kolektivnim crtama čim počnete da razmatrate nekog pojedinca kao takvog, a ne kao “člana” koji je puki periferni element jednog kolektiviteta. Globalizacija radikalno širi i stavlja na raspolaganje svim građanima ove planete mogućnost da svako konstuiše svoj lični kulturni identitet, svojom sopstvenom voljnom akcijom, u skladu sa svojim preferencijama i intimnim motivacijama. Građani više nisu pod obavezom, kao u prošlosti i kao na još mnogim mestima i u sadašnjosti, da respektuju jedan identitet koji ih zatvara u koncentracioni logor iz koga nema bežanja — identitet koji im se nameće kroz jezik, naciju, crkvu i običaje mesta gde su se rodili...

M.V.Ljosa
Opasnost pojma "kulturni identitet"

buba_truba

...Šta s tim?

Najiskrenije - pojma nemam. A da je sve to zamumuljeno i zaguljeno, jeste.
S jedne strane, forsiranje koncepta bošnjaštva u Srbiji jeste nešto što ne nalazim do kraja utemeljenim i u čemu prepoznajem rezultate nedobronamernih upliva s boka. S druge strane, to uobličavanje bošnjaštva u Srbiji može se posmatrati i kao jedan povesni proces, navlas isti kao što je bio proces uobličavanja srpske i hrvatske nacije u Bosni i Hercegovini.

freehand

...P.S. - Elise, sa manje kurca blog bi ti bio isto efektan i intelektualno razdražujući, a estetski i jezički pitkiji, čitkiji i lepši.
Kad vičeš reči ne postanu razgovetnije i razumljivije, naprotiv.
To bi trebalo da znaš.

Ma znam, nego, prošli blog započeh Hegelom i Marksom i ostadoh zatečen slabom čitanošću. Pa rekoh, da vidim hoće li narod hteti štagod drugo. I gle čuda - bio sam u pravu