Od nazadnjaka do naprednjaka

Samo što je Srbija konačno dobila kakvu takvu proevropsku vladu i taman kada smo mislili da će politička pozornica u Srbiji postati bar malo dosadnija, na delu su usledili ko drugi no srpski radikali, i odmah nas razuverili da tako nešto nije moguće u Srbiji. Do jučerašnji vođ  najveće antievropske  partije, sastavljene od najvećih moralnih gromada i velikih srpskih "patriota", istupa iz stranke uz objašnjenje da je usled ne slaganja sa čeličnim vojvodom dr Vojislavom Šešeljem nameravao to da uradi u proteklih par meseci. Da zlo bude još veće, ovaj veliki vođ u odsustvu gospodara radikala, takođe je kao razlog za istupanje iz stranke naveo i to, da ga njegove patriotske kolege nisu podržale u nastojanju da radikali glasaju za sporazum o pridruživanju EU.

   Ovo je bio samo početak onog što sledi u narednih par meseci, prvog velikog raskola u partiji Voje Šešelja. Prvi se oglasio ko drugi no Voja Šešelj, direktno iz sudnice za ratne zločine u Hagu, putem javnog servisa RTS-a, i preneo nam tobože poverljivu informaciju koju je i on navodno u zatvorskoj ćeliji nedavno saznao, da je Toma Nikolić špijun stranih obaveštajnih službi i da ima zadatak da razbije radikale u Srbiji. Na Tomin komentar da mu je žao svog kuma i dojučerašnjeg šefa, započinje višemesečna borba od strane prvaka radikala u skupštinskom parlamentu da se dokaže da je Toma Nikolić najveći izdajnik. U isto vreme dok se zahuktava kampanja u Americi i dok Obama i Mekejn vode borbu oko toga ko će bolje rešiti veliku ekonomsku krizu, globalno zagrevanje i rat u Iraku, Vjerica Radeta, Dragan Todorović i dojučerašnji patriota Toma, vode borbu na mikro planu. Tema njihovih skupštinskih rasprava bila je dokazivanje ko je od koga uzeo pare, ko je čiji ljubavnik, ko je kome plakao na ramenu, ko je više vanbračne dece posejao po svetu. Da zlo bude veće sve to odvija se u skupštinskoj sali dok dnevnice uredno stižu iz džepa poreskih obveznika u džep poslanika.

    Sve ovo vreme Aca Vučić mudro ćuti i ne oglašava se, verovatno čekajući da vidi koliko će ljudi iz radikala preći u Tomine borbene redove, pa da se time vođen i on sam opredeli. Međutim, nakon što je po Vučićevoj proceni prešla dovoljna količina naprednih radikala za sutrašnje osvajanje vlasti, započeo je seriju javnih nastupa koji su za cilj imali da nateraju na suze prosečnog birača u Srbiji, a Vučića prikažu u najmanju ruku kao mesiju srpskoga naroda. I dok se ono malo radikala što je ostalo bavi ko je kome napravio dete i ko je pijun tajkuna a ko nije, Toma Nikolić i Aca Vučić kreću u formiranje SRPSKE NAPREDNE STRANKE. Nisu se ni čestito oprostili od svojih dojučerašnjih saboraca a već su dobili prostorije u Čika Ljubinoj opremljene kao NASA centar. Verovatno finansirane od strane nekog od velikih patriota; pa neće Toma valjda od tajkuna ili ne daj bože od stranih plaćenika da uzme bilo šta. Od tada nastupa potpuno preobraženje dojučerašnjih radikala a današnjih naprednjaka. Svi četnički motivi bivaju izbačeni, oštra nacionalistička retorika biva zamenjena proevropski orjentisanim nastupom, a osnovni lajt- motiv postaje budućnost. Do jučerašnji najveći bastioni antievropske politike, isti oni koji su "predvideli" smrt najvećeg izdajnika srpskog naroda, pokojnog premijera Zorana Đinđića, oni koji su snevali san o velikoj Srbiji, danas su moderni političari 21.veka koji su i za istok ali i za zapad. Do jučerašnji naprednjaci i patriote izuvaju opanke i svlače vunene jeleke, oblače se u firmirane "fensi smokinge", jer oni su zaboga shvatili da je jedini put dolaska na vlast što bolje  imtiranje "izdajnika" Borisa Tadića. Oni danas imaju manire, ne koriste više onu grubu retoriku, optužbe : lopov, izdajnik, tajkun, koje su im do juče bile omiljene fraze u vokabularu. Naš narod ko narod poznat je da dugo "pamti" i "ne zaboravlja", pa su naprednjaci po svim istraživanjima  nakon samo par nedelja prebacili 20 posto biračkog tela. Famozna konvencija naprednjaka koja je možda ličila na konvenciju DS-a ili LDP-a ali sigurno nije na konvenciju onih koji su do juče držali govore pred uspaljenom masom u ime "patriote" Radovana Karadžića. No, da tu ne bude vrhunac njihog cinizma, modernostini i liberalnosti, naprednjaci predvođeni Tomom i Acom Vučićem, zaputili su se put Hrtkovca. Tamo gde su njihove dojučerašnje vojvode proterale sve što srpsko nije, lideri naprednjaka zaputili su se da pošalju poruku pomirenja hrvatskim izbeglicama, i da saopšte kako san o velikoj Srbiji nije više deo njihovih sanjarenja, kao i da se izvinjavaju što to nisu shvatili pre 15.godina. Da se ovo u Hrtkovcima ne desi, potrudio se čelični vojvoda Šešelj, organizovavši topli doček "kurvi del Vučić".

Da ni to nije vrhunac modernističkog duha koji je godinama tinjao u Aci Vučiću govore gostovanja na "izdajničkoj" B92 i javno izvinjenje za zločin u Srebrenici. Sve ovo bi možda i imalo nekog smisla da sredstva i retoriku koju radikali koriste protiv naprednjaka nisu svi oni skupa koristili do juče u borbi protiv "idajnika" predvođenih najpre Zoranom Đinđićem, a potom i Borisom Tadićem. Sve ovo može da ima smisla jedino ako bi eventualno nastupila opšta amnezija u zemlji Srbiji (što nije neverovatno), i da onda svi lepo nasednemo na "vukove" i "vučiće" pokrivene jagnjećom kožom. No, da nije baš sve tako crno govori činjenica da ideje i vizija dr Zorana Đinđića polako ali sigurno biva opšte prihvaćena od strane većeg dela političke scene. Oni koji je ne prihvataju idu u sigurnu političku smrt, a tome u prilog idu istraživanja popularnosti "narodnjaka" predvođenih Vojom koštunicom i radikala predvođenih drugim Vojom, čeličnim Vojom Šešeljom. Na kraju, ipak postavljemo pitanje; da li je Srbija morala da prođe kroz sve ono što je prošla, da bi veći deo naših političkih prvaka shvatio da je Srbiji mesto u EU i da je jedino modernizovana Srbija mesto gde će njeni građani ako ništa drugo živeti bar malo bolje i pristojnije. Da li je Srbija morala da izgubi premijera kome se sa velikim pravom daje epitet predhodnik, jer je sve ove ideje koje na sreću postaju opšte prihvaćene iznosio pre više od 10 godina?  Jednom rečju, da li je Srbija morala ovoliko dugo da čeka i umesto da 2009. bude već članica EU, ona mora željno iščekivati da te iste godine dođe na mesto onih koji se mogu eventualno  nadati ulasku u EU. Ko je odgovoran za toliko čekanje i propadanje Srbije i da li će srpski narod umeti da kazni te iste tako što će im reći "nikada više, nikada više", ostaje da se vidi u vremenima koja nam dolaze.