Sećanje na Zorana

Zorana sam upoznao početkom 1990. godine u redakciji lista "Demokratija". Mlad, moderan, u džinsu i sa minđušom, drugačiji od ostalih lidera Stranke bio je magnet za nas, mlađe članove. Proveo sam narednih 13 godina uz njega. Presudno je uticao na moj život i uvek ću mu biti zahvalan zbog svega što sam od njega naučio.

 

Zoran je znao da društvenih promena nema ukoliko veliki broj ljudi ne učestvuju u njima. Zato se trudio da pridobije ljude za svoje političke ideje. Bio je spreman da satima sedi sa nekim ko je drugačije misli ubeđujući ga da je u pravu jer je verovao da je tranzicija dug proces u kome mu je svaki pojedinac dragoceni saveznik. Zoran je uvek stremio ka cilju i nije imao vremena za sitne, usputne probleme. Njegov cilj je bio da reformiše Srbiju u moderno evropsko društvo koje rešava probleme svojih građana. Ne žaleći truda da taj cilj ostvari najmanje je mislio na sebe. Da nije bilo tako ne bi se vratio krajem osamdesetih u Srbiju iz zemlje u kojoj je mogao veoma dobro da živi kao uvaženi univerzitetski profesor. Da je bilo drugačije ne bi godinama trpeo sve one uvrede koje su mu Miloševićev režim, "saborci" iz opozicije i neistomišljenici iz Stranke nanosili proglašavajući ga stranim špijunom, izdajnikom i kriminalcem. Da nije razmišljao o cilju ne bi uspeo da ih sve okupi da prema njegovom planu i pod njegovim vođstvom izvrše istorijsku promenu u Srbiji.

 

Od Zorana sam naučio da svaki čovek, bez obzira na svoje mane, može da bude deo dobrog sistema. On je verovao da se svakome može naći mesto na kome će dati najviše i zato je ljudima davao nove šanse, čak i kada to nisu zasluživali jer su protiv njega uradili neku ružnu stvar. Verovao je u modernu Srbiju i sanjao o njoj. Tranzicija Srbije u moderno evropsko društvo je ono čemu je stremio. Posle neuspelog atentata kod Limesa, kada je čitava Srbija znala da da su pokušali da ga ubiju, dok su se mediji koji su bili protiv njega i njegovi protivnici šalili sa tim prizivajući njegovu smrt – pričao je na sastancima u Vladi i Stranci o tome kako da Srbija obezbedi rezerve nafte zbog rata u Iraku, o transformaciji Vojske i  reformi državne uprave!?

 

Danas, šest godina od kako ga nema jasnije nego ikad koliko je Srbija izgubila. Život svakog građanina ove zemlje bio bi danas bitno drugačiji da je Zoran živ. Njegova neiscrpna energija, politička snaga i vizija moderne Srbije bez obzira na kampanju koja se vodila protiv njega, podmetanja i laži – bile su nepobedive. Uveren sam da bi kao što je uspeo 5. oktobra uveo Srbiju u Evropsku uniju i što je još važnije reformisao društvo. Zoran je znao da je Srbija izgubila mnogo vremena i da ne može da čeka. Srbija sa njim na čelu ovih šest godina, ne bi lutala, ne bi grešila, ne bi lagala svoje gradjane i – rešavala bi svoje probleme umesto što ih danas gura pod tepih.

 

Zoran je bio čovek dela a ne reči. Zato sam uveren da će više od od mojih reči o njemu govoriti njegovo ponašanje u različitim životnim situacijama kroz koje je prolazio.

 

POSLANIČE, RAZIĐI SE!

 

Jutro, 10. mart 1991. godine. Posle devetomartovskih demonstracija na Trgu Republike, hapšenja Vuka Draškovića, dvoje poginulih i stotine povređenih i prebijenih, Vojska je izašla na ulice Beograda. Bilo je zastrašujuće gledati tenkove tada moćne JNA ispred Savezne skupštine, Londona, na Trgu Republike... Skoro svi opozicioni lideri su su bili preplašeni te noći. Zoran je jedini znao šta treba da se radi. Sakupio je grupu mlađih članova i dao zadatak – organizovanje mirnog otpora. Bio je pokušaj da se stvori nešto što je kasnije postao Otpor. Organizovali smo devojke da ujutru dele cveće vojnicima,  štampali letak sa porukom "vojnici pridružite se narodu" i pokušavali da okupimo što više ljudi oko bornih vozila. Želeli smo da pridobijemo oficire i vojnike koji su, ni krivi, ni dužni, poslati na ulicu. Dok nam je delio zadatke pričao nam je sa velikim žarom kako se Solidarnost organizovala u Poljskoj. Počeli smo oko deset ujutru. Negde sa manje, negde sa više uspeha. Na jednom mestu je milicija pretukla ljude koji su pokušavali da priđu tenku. Negde oko podneva naišao je Zoran iz Knez Mihajlove okružen većom grupom ljudi i uputio se ka jednom tenku koji je bio "parkiran" na Trgu Republike. Na tenku je sedeo poručnik uplašen od ljudi koja mu prilaze. "Ja sam Zoran Đinđić, narodni poslanik i pitam vas šta vi radite ovde? Ko vam je naredio da izađete iz kasarne?", pitao je Zoran poručnika. "Poslaniče – raziđi se", zbunjeno je počeo da viče poručnik. Ođednom, svi okupljeni oko tenka, počeli su da se smeju. Za tren je nestala napetost i oko tog tenka više nije bilo suprostavljenih strana. Počeo je da se smeje i poručnik. Zoran mu je pružio ruku i dok se rukovali rekao mu je: "Bićemo mi na istoj strani".

 

MORAM I TEBE DA PRIDOBIJEM!

 

            Kampanja "Pošteno" krajem 1993. godine. Bila je to prva, moderna politička kampanja na koju niko od naših političkih protivnika nije imao odgovor. Ona je bila po njegovoj meri. Brza, dinamična, sa desetinama malih skupova dnevno. Dolazili smo tamo gde je bilo ljudi, on je razgovarao sa njima, objašnjavao stavove Stranke i ubeđivao ih. Uživao je u tome. Bio sam šef njegovog kabineta. Kretali smo na put rano ujutru, dolazili u Beograd kasno posle ponoći. Jednog dana posle bar šest - sedam održanih skupova stižemo u neko selo u okolini Kragujevca. Automobil se zaustavlja na ulazu u Dom kulture. Prvi sam izašao iz našeg automobila i krenuo prema ulazu. Zoran izlazi malo kasnije i ulazeći u Dom kulture prvo meni pruža ruku uz reči: "Dobar dan, ja sam Zoran Đinđić, kako je ovde" a zatim nastavlja dalje da se rukuje sa meštanima koji ga čekaju!? Po završenom skupu, na putu ka Beogradu, kažem mu da bi bilo dobro da u narednim danima kampanje predvidimo bar sat vremena odmora jer je danas bio toliko umoran da se rukovao samnom. On odgovara kao iz topa: "Ma, nisam ja umoran nego moram i tebe da pridobijem"!

 

ENGLESKI ZA ŠEST MESECI

 

            Zoran je sjajno govorio nemački. Uživao je govoreći taj jezik. Kada smo imali sastanak sa nekom delegacijom ili političarem sa nemačkog govornog područja odmah je počinjao da govori nemački što su gosti naravno prihvatali. Ostali članovi naše delegacije tada bi sedeli na sastanku ne znajući o čemu se uopšte priča. Kako je bilo napisati belešku sa takvog sastanka samo ja znam. Zorana je znao da ustane u šest ujutru kako bi uživo učestvovao u jutarnjim programima nemačkih televizija. Uvek je tvrdio da su to veoma gledani programi da je učešće u njima dobra promocija za našu Stranku i pre svega za Srbiju. Tokom zimskih demonstracija 1996/97, bio je u prilici da daje mnogo izjava i intervjua za medije sa engleskog govornog područja. Tada je shvatio da mora da nauči engleski koji je do tada govorio dosta površno. Kada je postao gradonačelnik Beograda, uzeo je profesora i učio jezik vrlo intenzivno, učeći svaki dan. Kada je smenjen, krajem septembra 1997. godine sa mesta gradonačelnika, posle velikih demonstracija u kojima je policija brutalno prebila desetine ljudi na moje veliko iznenađenje dao je intervju za CNN na tečnom engleskom, bez pomoći prevodioca!?

 

Ovaj primer možda na najbolji način govori koliko je Zoran bio drugačiji. Čitavog života je učio i radio na sebi. Kao što je naučio engleski tako je menjao sebe svakog dana. Postajao je tako sve bolji političar i uspešnija osoba. Sa svakog putovanja, donosio je desetine knjiga o političkom marketingu, izbornim kampanjama i društvenim i političkim procesima. Knjige bi potom delio po Stranci, svojim prijateljima i saradnicima. Ljude oko sebe je činio boljim kao što je želeo da Srbija bude bolja..

 

STAĆE NEKO DRUGI NA MOJE MESTO!

 

            Veliki građanski protesti  1996/7 posle krađe na lokalnim izborima. Mitinzi se održavaju svakog dana. U decembru Mira Marković postaje nervozna, pojavili su se batinaši kod Terazijske česme, učestala su hapšenja... Radio amateri su nam doneli jedan tranzistor na kome smo hvatali policijsku frekvenciju. Naš štab u prostorijama Gradskog odbora Demokratske stranke na Terazijama koji su vodili Zoran i Dejan potom je te informacije ukrštao sa informacijama koje su dobijali Radio B92 i Radio Index kao i sa onima koje su stizale od građana. Građani su nam mnogo pomagali i tih meseci nije bilo moguće da se bilo gde u Beogradu zaustave policijska kola ili da zastane grupa policajaca a da nam građani to ne jave. Tako su se Slobodan i Mira suočili sa opštenarodnim otporom. Znali smo gde se policija grupiše i gde nas čeka, kako se zovu komandiri, da li su besni jer ih satima drže da čekaju pod punom opremom, šta misle o nama, koga bi želeli da prebiju.... Zoran, Vuk i Vesna su na osnovu tih informacija određivali pravac kojim će se tog dana šetati ili iznenada menjali utvrđenu trasu. Bilo je smešno slušati zbunjenost i paniku u policiji usled promene trase šetnje i njihovo užurbano premeštanje sa jedne na drugu lokaciju. Jednog dana, na kraju šetnje dok su Zoran, Vuk i Vesna govorili na Trgu, Zoran koji je slušao policiju na tranzistoru čuo je glas, to tada nepoznatog policajca sa šifrom koju ranije nismo čuli: "Polako imaš vremena. Pazi na treću metu ona je sitnija". Dejanu i Zoranu je odmah bilo jasno da je u pitanju snajperista, da je rekavši „sitnija“ mislio na Vesnu Pešić, da su Zoran i Vuk takođe na nišanu i da su snajperisti na nekom od krovova na Trgu, najverovatnije  na krovu zgrade Jugoeksporta u Kolarčevoj ulici. Otrčao sam do bine na kojoj je u tom trenutku neko govorio i dodao Zoranu cedulju na kojoj je pisalo "na nišanu ste snajpera, na Jugoeksportu su". Zoran je pročitao cedulju, zgužvao je, stavio je u džep, pogledao u mom pravcu i namignuo mi! Potom je uzeo mikrofon i održao jedan od najboljih svojih govora. Rekao je ljudima da "ako sutra na toj bini ne bude njega, ili Vuka, ili Vesne da na njihovo mesto treba da stane neko od njih, pa umesto njih neko drugi i tako do pobede". Dok je govorio osećao sam kao da vodi borbu sa tim snajperistom koji ga je držao na nišanu. Tog decembarskog dana, Zoran je pobedio snajper.

 

BIĆE KANDIDAT ONAJ KO MOŽE DA POBEDI!

 

            Kraj juna 2000. godine. Zoran dolazi u posetu evropskoj administraciji. Našu delegaciju osim Zorana čini još troje članova, Dragan i Aleksandra, funkcioneri DS-a i ja koji ih čekam u Briselu. Sastajemo se sa Romanom Prodijem, predsednikom Evropske komisije, Havijerom Solanom, evropskim komesarom za bezbednost, brojnim drugim zvaničnicima i parlamentarcima. Na kraju jednog dana, na večeri u hotelu analiziramo prethodni dan. Zoran nas iznenadi pitanjem: "Šta mislite da kandidujemo Koštunicu za predsednika?". Pitamo ga otkud to a on kaže: "Uradili smo dva nezavisna istraživanja i on ima najviše šansi a kandidat treba da bude onaj ko može da pobedi". Na pitanje "šta ako Koštunica ne pristane", Zoran samouvereno odgovara sa: "Videćemo, kandidovaćemo sledećeg sa liste". Ostalo je istorija. Na predsedničkim izborima u septembru 2000. godine kandidat DOS-a je pobedio. U trenutku kada nas je Zoran to pitao nisu bili raspisani izbori za predsednika SRJ ali je on očigledno znao šta Milošević sprema. Video je u tome našu šansu i imao jasan cilj pred sobom – pobediti diktatora. Razmišljao je o tome kako da pobedimo a ne da li će biti prvi ili neko drugi. Zato je i bio menadžer kampanje DOS-a, hteo je lično da vodi istorijsku kampanju. I danas mislim da je Zoran tada osećao da ako ne pobedimo verovatno druge prilike neće biti.

 

Nastavak ove priče desio se sredinom oktobra 2000. godine. Vratio sam se iz Crne Gore i bio pozvan na sednicu Predsedništva Demokratske stranke. Zoran je kasnio više od sat vremena jer je bio na pregovorima sa SPS-om i SPO-om oko raspisavanja vanrednih republičkih izbora. Kada je došao saopštio nam je da je dogovor napravljen, da će se formirati prelazna Vlada i da će vanredni izbori biti zakazani za kraj decembra. Seo je zadovoljno u svoju fotelju i rekao: "E, tek sada smo pobedili!". Zoran je jedini znao kada je bitka zaista počela i kada se stvarno završila. Slučajno sam prisustvovao i jednom i drugom trenutku. U toj borbi mnogo ljudi je dalo ogroman doprinos i svi oni imaju manje ili veće zasluge za uspeh ali to je bila Zoranova igra i njegova pobeda.

 

BUNITE SE AKO VAM NEŠTO SMETA!

 

            Desetak dana posle 5. oktobra zatraže kod Zorana prijem iz jednog sportskog saveza. Pitaju ga da li je tačno da "jedan njihov bivši funkcioner sa kim se ne slažu ima podršku DOS-a da preuzme Savez"? Zoran im kaže da to nije tačno, da DOS najmanje interesuje ko će da vodi koji sportski savez i pita ih "da li oni žele da taj čovek vodi Savez"? Oni odgovore u glas da ne žele. Zoran ih pita da li "znaju li zašto su SAD ili Britanija demokratske zemlje"? "Pa zato što se ljudi bune kada im nešto ne odgovara taj protiv koga ste. Umesto toga, vi ste došli da pitate", reče im Zoran. Kada su sportski funkcioneri otišli srećni jer su "zadržali svoje fotelje", Zoran mi reče: "Ništa oni nisu razumeli. Znaš, motivi ljudi da izaberu vlast su u svakoj zemlji isti. To su ekonomska situacija, strahovi od nezaposlenosti, nemogućnosti lečenja. Samo negde iz istih razloga pobedi Čerčil a negde Hitler. Kada saznamo kako da narod usmerimo da rešenje svojih problema vidi u demokratiji a ne u poslušnosti i strahu od vlasti – uspećemo".

 

BOLJE DA NAS UPOZNAJU NA VREME DA SE POSLE NE ŽALE!

 

            Novembar 2000. godine. Zove me Zoranova sekretarica Biljana i pita imam li šengen? Naravno da imam, pa do pre mesec dana nisam smeo da se vratim u Srbiji. Gde bih bio bez šengena? Putovanje u Zoranovom stilu – četiri dana, tri zemlje. Prvi dan – Atina i sastanak sa grčkim ministrom inostranih poslova Jorgosom Papandreuom i brojnim grčkim političarima. Drugi dan – Oslo i sastanak sa premijerom Norveške i učešće na kongresu Norveške radničke partije. Treći dan – Berlin i sastanak sa nemačkim ministrom spoljnih poslova Joškom Fišerom!? Na putu iz Osla za Berlin trebalo je da letimo sa presedanjem u Frankfurtu. Ljubazni norveški domaćini ponude nam da letom jedne male norveške aviokompanije letimo direktno za Berlin. Zamenim karte i umesto da sletimo u Frankfurt pa potom na veliki berlinski aerodrom u bivšem zapadnom Berlinu sletesmo 4-5 sati ranije na manji aerodrom u bivšem istočnom Berlinu. Rekoh Zoranu u avionu "kako nisam znao kome da javim da smo promenili let i da će nas nemačka policija uzalud čekati u Frankfurtu". Posle sletanja, dok se avion približavao aerodromskoj zgradi, primetio sam nemačku policiju na pisti. Isto je i Zoran video i nekako se pobednički nasmejao uz reči: "Ej, mislio si Nemce da prevariš. Nema šanse, to je ozbiljna država, kada ih nešto interesuje to i urade. Pa oni su proverili još u Oslu u koji smo avion ušli". Nije mi baš bilo pravo što mi plan nije uspeo pa je Zoran "odlučio" da me uteši rečima: "Mislio si Nemce da prevariš, pa oni su još u Oslu proverili u koji smo avion ušli mada nije ti bio loš pokušaj,  možda jednom i uspeš!".

 

Posle sastanka sa ministrom Fišerom šetamo se Berlinom. Šetnja traje satima jer Zorana bukvalno svaki drugi-treći prolaznik zaustavlja na ulici i pozdravlja se sa njim. Zoran je inače bio veoma poznat i popularan u Nemačkoj ali tih dana posle oktobarskih promena u Srbiji ta popularnost je bila velika jer su se u Nemačkoj pomno pratilo šta se dešava kod nas. Nemačka policija koja nas prati je van sebe jer ne može da kontroliše ko sve prilazi Zoranu. Nekako uđosmo u neki kafe a Zoran, vidno zadovoljan, mi kaže: "Znaš, popularni smo ovde, mogli bi da se kandidujemo pa da u Nemačkoj pređemo cenzus. Inačemo jednog dana biti zajedno u EU pa nek nas upoznaju na vreme da se posle ne žale da nisu znali kakvi smo!". Zoranova popularnost van Srbije je bila zaista velika. Obični ljudi su ga poznavali, strani političari su mu verovali i poštovali ga. Bio je novo lice Srbije i šansa koju Srbija nije iskoristila.

                                                                                    NA  KRAJU

Zoran Đinđić je verovao u ljude. Verovao je da će Srbija da bude srećnija ako promeni mentalitet ljudi, ako ljudi shvate da moraju čitavog života da uče, da se menjaju i da rade. Zato nije bio omiljen. Nije lako voleti nekog ko vam govori da niste dobri, da treba da se menjate i da treba da radite još više. Ali građani Srbije su ga više cenili od njegovih politički protivnika, intelektualaca, analitičara, onih koji su sa njim išli u školu ili njegovih kolega sa studija koji su čitavu političku karijeru proživeli baveći se Zoranom. Oni su naprosto znali da je Zoran bolji od njih i njegov uspeh je bio mera njihovog neuspeha. Zato nisu žalili ni truda, ni energije da omalovaže sve što je radio. Nije bilo pravo zbog toga ali bilo je zapanjujuće koliko je energije ulagao, koliko puta im je oprostio razne gadosti ne bi li ih učinio saveznicima a sve da bi se lakše postigao cilj.

 

Zoran je izgubio život a Srbija jedinog modernog političara od kneza Mihajla Obrenovića koji je imao viziju kako da rešava probleme i kojim putem Srbija treba da ide. Gledajući danas ko se sve poziva na njega, ko preuzima njegove ideje, ko se poziva na njega ili ko pokušava da zauzmu njegovo mesto i kako medju njima ima mnogo onih koji su za njegovog života radili protiv njega – jasno je da ih je Zoran pobedio. Zoran nikada nije bio ličan i bio bi zadovoljan da se njegove ideje ostvaruju ko god to činio. Verujte mi da je, ako nas odnekud sada vidi, srećan zbog toga.