Nije bilo kolor televizora

Nije bilo kolor televizora, barem ih nije bilo mnogo u tom vremenu, ali ipak nekako pamtim utakmicu žutog i plavog tima, valjda je to Zoran Popovski tako  uverljivo  dočarao da smo imali utisak da zaista vidimo boje nacionalnih timova.Bila je to ona čuvena utakmica Rumunije i Jugoslavije, u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u Argentini.Sećam se imena samo jednog igrača, Jordanesku.Dao nam je jedan gol, izjednačio je, čini mi se   na 3:3, a ja sam mislio da se svet ruši.

Utakmicu sam gledao u jednom selu na brdu iznad grada u kom sam odrastao, gde me je otac često vodio kod naših prijatelja.Imali su predivnu malu kućicu na samom vrhu uzvišenja, a na ulasku u njihov posed je bila velika drvena kapija identična onoj na ulasku u vajate  u američkim western filmovima.Pre nego što bismo ušli na njihov posed, otac bi izlazio iz kola, i pomerao ogromnu kapiju.  Ne znam zašto al uvek mi je zastajao dah od tog prizora.

 To je moje prvo sećanje na fudbal.Imao sam tri godine.

Pobedili smo tada 6:4, ali nas na svetskom prvenstvu nije bilo. Verovatno smo  kasnije izgubili neku utakmicu kao i mnogo drugih.

Iz Argentine se sećam mnoštva  papirića koje  su bacali navijači  kada bi igrala domaća reprezentacija, dugokosog Marija Kempesa o kom su svi pričali a ja želeo da budem kao on i sećam se reprezentacije Perua.

Ličili su mi na družinu olovnih vojnika, tako sam ih i doživljavao.Imali su bele dresove sa crvenom prugom , baš kao i jednonogi vojnik iz Andersenove bajke. Svi su mislili da su im lak zalogaj, a oni su se srčano borlili.Prošli su u drugi krug gde su izgubili sve tri utakmice, valjda nisu mogli da izdrže ceo turnir igrajući sa jednom nogom.

Imali su Kubiljasa, i njega se sećam.

Bilo je to divno vreme,..., a  posle je došao Miljan Miljanić.