Milan se spuštao uzanim hodnikom prema lokomotivama i ta informacija, da ga nešto vuče napred, da se kreće, isplivala je na površinu njegove svesti naglo, kao kad konstatuje, bez povoda, da je, verovatno, živ, i da će živeti još neko vreme, ne zna se koje, a onda posle toga više jednostavno neće; kao da je ta misao produkt autonomnog nervnog sistema ili crevne mikroflore. U sledećem momentu je istom brzinom potonula u zaborav, jer šta bi i mogao da uradi sa tom informacijom. Mnogo je smislenije da negde završi pljuge.

Samo što ga je kondukter prošao, Milanu se sloši, zavrte mu se u glavi, da li od odgovora koji je dobio ili nedostatka kiseonika, ili oba, i on zapliva kroz pusti hodnik, zatvorenih, zamandaljenih, nedefinisanih kupea, kao da će se negde pred kraj srušiti, nosom u patos. U poslednjem trenutku, adrenalin ga malo prenu, između bori se ili leži*, prevagu odnese nagon za preživljavanjem, modalitet: izbegavanje otvorenih povreda glave. On se uhvati za jednu zavesu, tešku braon i umalo je nije pokidao celu ali ostade na nogama. Krenuo je da vokalizuje svoj osećaj nemoći izgovorivši samo HAK… i tu zamuknu. Bistrilo mu se pred očima, a i iza očiju, te mu je mozak govorio da je Hakala sada, verovatno, više od dva para poluautomatskih vrata udaljen a sa druge strane ne bi valjalo da vika vrati konduktera u ovaj vagon i tako isprovocira sebi potencijalne probleme. Pustio je do pola pokidanu zavesu, otresao prašinu koju je ista na njega snela i posle minut dva u ropcu, kada je bio u potpunosti zaboravljen od realnosti, ponovo ju je prigrlio, oberučke. Uhvatio je ručku jednog prozora uz hodnik i probao da ga spusti. Nije išlo. Nastavio je ka kraju vagona. Vrata sa stopom koja se savija pri otvaranju i na kojoj je nacrtano, umesto da samo piše, da je zabranjeno da se na nju staje, iako zaključana i uvezana lancem nisu dobro dihtovala, pa je nekakva svežina ulazila unutra. Hladniji vazduh, moguće bogatiji kiseonikom, imao je mešavinu mirisa pragova, masti za podmazivanje točkova i, paradoksalno, trenja metal o metal, pojačavanu pri svakom ulasku u tunel. Jedva je dočekao da izađe iz ovog zloslutnog vagona, u kom nema žive duše, što ga je dodatno uplašilo kad je taj skup reči, posložio u glavi.

Alert, alert...This is evacuation. Last Station, last station... 

Poštovani blogeri,

U skladu sa prethodnim obaveštenjem (http://blog.b92.net/text/31067/Vazno-obavestenje/) na Blogu B92 više nije moguće pisati nove blogove i ostavljati komentare na blogove.

Obaveštavamo još jednom sve autore da do petka, 7. juna, mogu preuzeti tekstualnu arhivu svojih blogova na svojim profilima do kada će i stranice bloga svakako biti aktivne. Pozivamo vas da iskoristite ovu mogućnost pre nego što blog postane nedostupan.

Za sva pitanja, kao i do sada, molimo vas da se obratite na email adresu blog@b92.net. Sva nova obaveštenja o daljim koracima

IZBORI U SRBIJI

Pa i nebo je noćas proplakalo od muke i od tuge! 

• Srbija - najveći muzej voštanih figura pod otvorenim nebom:
uvoštili smo se od besparice, nezaposlenosti i dugova!
• Dedinjski klan - tata mata zemunskog, surčinskog, belivukovog
i svih ostalih klanova!
• Atmosfera je sve naelektrisanija. Eto zašto struja toliko ne poskupljuje
kao benzin.
• Koje voće konzumirati pred svake

Trebalo bi da je dovoljna majstorija, trik, kreirati nešto zbunjujuće, potentno i užasavajuće, izvući iz fona, ni iz čega. Mene to ne uzbuđuje. Šta više, deprimira me taj pristup. Razlog zašto ne čitam poeziju. Razlog zašto sam presto da je pišem. I počeo da je pijem. Vrenje je poezija, moj Milane. Izgubio sam želju za poezijom i to je horor. Ne razumem je više. Trebalo bi da stvaram jedino ono što razumem. Trebalo bi da stvaram samo one pesme koje mogu da konstruišem i dekonstruišem, koliko god bile nesavršene. Ikea pesme. Ne, još gore od toga. Lego dečije pesme.