ŽUTA OSA (10/24)

Trebalo bi da je dovoljna majstorija, trik, kreirati nešto zbunjujuće, potentno i užasavajuće, izvući iz fona, ni iz čega. Mene to ne uzbuđuje. Šta više, deprimira me taj pristup. Razlog zašto ne čitam poeziju. Razlog zašto sam presto da je pišem. I počeo da je pijem. Vrenje je poezija, moj Milane. Izgubio sam želju za poezijom i to je horor. Ne razumem je više. Trebalo bi da stvaram jedino ono što razumem. Trebalo bi da stvaram samo one pesme koje mogu da konstruišem i dekonstruišem, koliko god bile nesavršene. Ikea pesme. Ne, još gore od toga. Lego dečije pesme.

TT je trebao da se nosi kao korpa za piknik, sa krvavim stolnjakom unutra i flašom vina od koje je ostao samo, od zid srama, slomljeni grlić, spreman da se nekome zarije ispod jagodične kosti. Ako pogledamo dalje, Vodopadi su možda nezgrapni, glomazni nanos crnih slova na beloj površini, rifovi koji se ponavljaju ali od kojih se rađaju pukotine i u podu i u plafonu, da se zapitaš na čemu si, šta će te pre dokusuriti, nebo ili ponor. Reći da je to poezija za pizdice je podjednako glupo i zlonamerno, pogotovo nakon pređašnjih iskaza o strogoći i potenciranju generičke melanholije. Pa ne, Lars fon Trir vas je sve usrao za narednih sto godina. Za Patinu su rekli da vredi koliko prvi mačići, ispod mosta, kakva nehumana komparacija. To su tužioci, sudije, dželati? Zar takve da uzimam u razmatranje? Onda govore o nekoliko vezanih pesama kao o monodramama koje se pišu da se ne izvode. Kada spomenu Snove, tu već ne koriste eufemizme i jasno se kapira, na dalje nećemo ni čitati ovo sranje, ne tim rečima ali s tim značenjem. Jedan je napisao, pre ću gledati svinju kako jede listove celuloze na kojima se odštampani prevedeni klasici, ovo je đubre.

            Nastade tišina. Milan oseti da je kraj solilokvija. Tišina, pošto je voljnim naporom apstrahovao kloparanje točkova. U takvoj gluvoj sobi, mezaninu između dva vagona, možda i dva nivoa svesti, čulo se kretanje rakije, istina, isprva slabo čujno, laminarno, a kako je flaša dobijala sve veći nagib prema ustima, turbulentno kloparanje, jednostavnog alkohola sa samo dva atoma ugljenika, tog savršenog veznika čitavog organskog sveta. Iako je mrak i dalje odsecao čulo vida, velika je verovatnoća da sve odigralo kako je pomoću sluha Milan rekonstruisao, slučajno dokazujući da realnost nije uvek ono što vidimo, da se određene stvari događaju/postoje i izvan percepcije. Međutim, nije bio dovoljno pribran da tako nešto sam poveže. Pridigao se sa mesta gde se spustio na nagovor privremenog cimera i vratio ideji da prepipa do naspramnih poluautomatskih vrata, gledajući prstima, držeći se leđima uza zidove. Plašio se da ne nagazi na već zgaženu dušu mrtvog pesnika, pod mrtvog, pomislio je, mrtvog pijanog. Voz se kretao neprijatno mirno, kao da su izgubili šine pod točkovima, tlo pod nogama, gravitacija se najednom stropoštavala prema nuli i Milanu prođe kroz glavu slika kad je Petar, ranije, prošvercovao u kupe zlatnu ribicu, i kako je s vodom iz kese za zamrzivač poletela u praznu kriglu (nisu imali staklenu, a ni plastičnu kuglu, koja se očekuje) i nastavila da živi kao da se ništa nije desilo. Milan je imao kontra osećaj da ga neko ili nešto presipa iz čvrsto omeđene realnosti u neku drugu, čiji zidovi fluktuiraju i mogu, eventualno, da mu se približe do leđa, taman kad ih oseti, čak im dodeli ulogu oslonca, oni se nenadano izmaknu i ostave ga da pliva ili da se davi, zavisno od nivoa svesti. Na kraju se jedva domogao kvake na poluautomatskim vratima, držeći čvrsto zatvorene oči prema prostoru u koji upada, u kom bi ga i svetlost sveće, a kamoli neonska svetla sa plafona, zaslepila. Nije smeo da se okrene za sobom…