Vinsent 

            Tako sam jednom pukao od smeha kada me je jedna drugarica/bivša devojka upoznala sa Vinsentom Šojićem. Lik me je verovatno instant zamrzeo. Odličan slikar. Sin kamiondžije koji je emigrirao u Kanadu. Na pola te žurke hteo sam da odem kući.

            Poslednje tri godine živim u centru. U leto sve vrvi od turista. U zgradi je hostel. Oni tu žive nekoliko dana pa odu. Ne želim komplikacije. Nikada nikoga ne bih prebio. Dobro, sebe ponekad. Nemam što se kaže nacionalni sentiment. Ali imam sentiment.

            Hodnici odzvanjaju kao da smo u praznoj bolnici. Čujem povremeno kako ih spopadaju, sadisti prokleti. Mene nikada ne pomešaju sa strancem ali jedva čekam. Kada me ushićeno pitaju domicilni radoznalci ’Where are you from?’ spremam se da kažem: I’m from… Sick.

paralelni univerzum

            Duboko, kao kanjon Tare, u paralelnom univerzumu, teško je bilo odrediti gde je prvo počelo da se osipa. Ako bi zatvorio oči i zadržao udahnuti vazduh, mogao bi da zaroni na dno Jadrana i potraži početak. Posle bi mu nedostajalo kada. Mogao bi kao poskok da đipi u Trebinje i traži tamo, ali šanse za uspeh bile bi gole kao Leotar.

zašto je kultura pogubna za pojedinca

kulturni kavez

Mislim da nas je naš kulturni algoritam strpao u kavez. Najsnažniji faktor ovog virtuelnog, a u mnogim slučajevima pride i samoinicijativnog pritvora je gubitak memorije. Uporediću vam to kroz klasnu prizmu. Lakši slučaj, klasno na višoj poziciji, prolazi kroz vrata sa rešetkama daleko od mesta na kom obitava, recimo kolski ulaz, sto metara niz dvorište, te unutar vile, svog polja bivstvovanja, nema jasnih naznaka pritvorenosti, nema podsećanja. Dok sa druge strane, teži slučaj, živi iza prozora koji gledaju na prometnu ulicu sa koje neko može lako da uskoči i odnese mu materijalne vrednosti, jedini smisao takvog života, pa teži slučaj stavlja samovoljno rešetke na takve prozore sa spoljne strane, a da zaboravi na autopritvor sa unutrašnje strane kači debele zavese i ukida sebi makar pogled na prostor neograničene, ovo treba uzeti s rezervom, slobode. Nikome ne pada na pamet da trenira sebe da obraća pažnju na obične i sporadične ispade svesti koji mu pomažu da pregura takve pritvoreničke dane i noći.

ako imamo samo čekić, svaki problem podseća na ekser 

jebana ikebana 

            Ostavimo Ego, svakako ometajući faktor, po strani na čas. Recimo da se kreativnost širi poput zaraze i da jedne na stvaranje noviteta nagone noviteti nekih drugih. Mentalni procesi koji iznedre apstraktni objekat sastavljen od ideja (pada mi na pamet već spomenuti Pink Floyd i njihovi čekići, deset hiljada čekića/mozgova od kojih svaki može da skuca deset hiljada eksera/ideja)  jedinstveni su za ljudsku životinju, životinju koja se od srodnih životinja razlikuje po proizvodnji i kondenzaciji ideja.

            Ono što joj/nam to omogućava je jezik.

Sve što je okruživalo Iliju Sokolovića podsećalo je na izlet, na ekskurziju. Mesec dana ranije prijavio se kao dobrovoljac, jer je i većina drugova iz razreda išla. Država se raspadala, nije bilo termina za matursku ekskurziju i ovaj bi pohod sa hercegovačkih vrleti na Dubrovnik mogao biti nadoknada za propušteno. Jedino nije bilo ženskinja koje su mahom na maturskoj htele dati, kada se dobrano napiju. Istina i rakije je bilo manje, ali je bilo. Pa ipak bilo je tih priča o video rekorderima, televizorima, mini linijama koji se mogu nositi kući. Bilo je i zlata i novaca, doduše rezervisanih za neke veće zveri, novaca od kojih se mogla otvoriti videoteka u Trebinju ili čak kafana u Neumu. Stari mu je od kada zna za sebe obećavao da će ga voditi u Neum, na more. Devetnaest punih a još nije video more.

Sve što je okruživalo Miliju Orlovića bilo je more. Istina nikada nije izašao kroz Gibraltar kapiju iz Sredozemnog dvorišta, ali znao je imali razlike između Sicilije i Sardinije, Monaka i Marseja, Soluna i Tesalonikija…

Gospodinu Sviftu, šefu Art & Media odeljenja na Fakultetu Umetnosti Nova Škotska

Vrlo me raduje činjenica da mogu da vas ovim putem izvestim da je Umetnički savet odobrio sredstva za projekat koji ste s vašim studentima prijavili a tiče se isprobavanja i testiranja literarnih sposobnosti majmuna. Savet je jednoglasno odobrio sredstva, uvideo da samim konceptom ni na koji način dodatno ne ugrožavate već ugrožene životinje, zapazili su njegovu filozofsku suštinu koja seže daleko, sve do antičkog vremena, Aristotela i Cicerona i opravdano su nazvali vašu zamisao, uznemiravanje javnog mnjenja performansom koji će preispitivati postulate, kako crkvene, tako i naučne teorije evolucije. Sa zadovoljstvom vam saopštavam da je u tom smislu, za realizaciju vašeg projekta Umetnički savet odobrio sumu u iznosu od tačno 3159 $ CAN.

Vaš dragi Plez Baskal

Gospodin Mulligan, član avio-kluba Krila neba, upravo je dovršio poslednje slovo na novoj ceduljici koja će od večeras stajati na ulaznim vratima njegovog stana. Živeo je sam. Zatvorio je i zaključao vrata, naslonio kišobran na dovratak i s obe ruke smestio ceduljicu na za to predviđeno mesto. Malo više se namučio nego prošli put. Uzeo je kišobran i krenuo u pozorište.

Vanja je shvatala da se u snu zaista može pisati. Dovoljno je bilo vezati gumicom za kosu olovku za palac, pokazivač i srednji prst, radnja u nivou pripreme za štampu. Naravno ovu intervenciju je vredelo uraditi u budnom stanju i ruku namestiti na pisaću površinu tako da može sama da se kreće. U uho sa iste strane treba staviti slušalicu-bubicu, ali krajnje labavo, tako da ima prostora da privuče talasanje vazduha prouzrokovano kreketom docenta-žabe ali pak nedovoljno da se ti talasi provuku do ušnih koščica, nego, tako da bi mogli da se skotrljaju niz rukav na čijem dnu se nalazi pletenica prstiju i kanzaši pisaljka. Drugo uho, povezano sa mozgom - umalo ne napisah mazgom, biće da mi preti buđenje, umalo ne napisah buđanje, možda bi trebalo da odložim nastavak za neki drugi dan, neku drugu noć - trebalo bi ostaviti slobodno za auditivne nadražaje u snu. Svet koji je Vanja stvarala u snu, nije se mnogo razlikovao od onog u kom je trunula, pa opet, bio je van njenog domašaja.

Tog 29. septembra 2011. stizale su poruke, zvonio je telefon...svi su hteli budućoj mami da čestitaju rođendan i pozele da baš tog dana dobije najlepši poklon. A mama je znala da će se to desiti... Još pre mesec dana mališa joj je u snu šapnuo da će doći u četvrtak. Sve je krenulo ujutru, mama se hrabro javljala na telefon, kao da se ništa ne dešava. Želela je da to bude iznenađenje.

Sreli smo se tog 29.septembra u 17:50h, oči u oči. Gledala sam ga, mazila za nogicu, a zatim i par sekundi držala u naručju. Osećaj? Da li ga je moguće opisati? Mislim da nije. Jeza,

Probudila sam se u ogromnoj sobi, bilo mi je hladno. Osvrnula sam se oko sebe, za stolom, udaljenim par metara od mene, sedeo je lekar, meni okrenut ledjima i pisao nešto. Napregla sam se da kažem nešto, ali mi je grlo gorelo. Počela sam da se mrdam, šuškajući čaršavima i on se okrenuo. Nasmejan, prišao mi je sa čašom vode. Kad sam ugasila vatru u grlu, pitala sam gde mi je suprug. On se široko nasmejao i rekao da je u bebi bloku i da je sve u redu. Pitala sam gde je moja beba. On se još više nasmejao i rekao da je sa tatom. Zatvorila sam oči. Sledeći put kad sam ih otvorila,

Naša priča počinje jednog kišnog septembarskog dana. Oblaci su se nadvili nad našim gradom, a ja sam odlučila da taj dan iskoristim da prošetam do porodilišta i otvorim karton jer sam ušla u deveti mesec, ni ne sluteći da će mi baš taj dan promeniti ceo život. Na sasvim slučajno urađenom ultrazvuku utvrđeno je da sa bebom nešto nije uredu. Kada mi je to saopšteno dok sam ležala na krevetu osetila sam snažan pritisak u glavi i osećaj kao da se gušim. Ustajući sa kreveta počela sam da plačem što se pretvorilo u snažne jecaje koje nisam mogla da kontrolišem. Odmah sam

„Evo i slike za mamicu..." reči su doktorke koja mi je vodila trudnoću. Posle jednog ultrazvuka sam pitala da li mogu da dobijem sliku moje bebe i ona se nasmejala. Nakon toga, svaki put sam dobijala sliku. Trudila se da nađe najbolji položaj za slikanje. Ova slika je bila posebna. Videlo se samo lice moje bebice. Mogao se samo naslućivati njen izgled uz malo mašte i puno želje.

Moja Lenka je rasla... okretala se dok joj je to prostor dozvoljavao. Posle me je udarcima podsećala da je tu, kao da stomak nije bio dovoljan. Bila sam jako velika trudnica, a Lenka velika beba.

Bilo je toliko dosadno da je jedina stvar koja joj je padala na

pamet bila da odleti što dalje odavde. Van granica grada.

Možda i države.

Prozujala je po sobi u potrazi za pasošem, kada ga je

konačno našla, zabašurenog iza porušenih knjiga, ustanovila

je ne validnost dokumenta. Važeći datum istekao je pre

nekoliko meseci. Pokupila je preostalih par hiljada dinara,

sumu koja je stajala naznačena na sajtu ministarstva

unutrašnjih poslova, i izašla na ulicu.