glas dat borisu tadiću ili tomislavu nikoliću je bačen glas. znate zašto?

priznajem da po neki put pokušavam da se bavim zaludnim stvarima, kao na primer da uhvatim neku logiku u potezima mladjana dinkića, ministra ovdašnjeg. 

 domaćin: ( yugaya )                                           

Some are children of the darkness,
some are children of the Sun.
You can see the sons of daylight,
sons of dark are seen by none.

***

Mark Lanegan će u utorak 22. oktobra nastupiti  solo po drugi put pred beogradskom publikom.

proces pridruzivanja evropskoj uniji nije uslovljen privatizacijom.

Криза се захуктава. Десетине хиљада људи је у сваком тренутку у покрету преко европксог тла, покушавајући да стигне негде где нема рата а има посла, негде где има будућности. ЕУ се не сналази у овој ситуацији никако. Свака мана супер државе у настајању која то није (нити супер нити држава) веома је очита. У процепу су ухваћене балканске

Нова Година је. Кажу. Шта је тачно у њој не успевам да разумем, мада ни не покушавам. И мрзовоља ми је стара. Спава ми се, гладан сам и мука ми је јер сам се прејео, уморан сам од ходања и осећам како ми је потребно више кретања, протекле сате сам провео истовремено читајући, зверајући у телефон, пратећи серију, утакмицу и замишљено

nekad vikendom odemo do placa. lepa je kuća mada retko ko i ulazi. tamo idemo samo leti, kad je lepo vreme, pa nema nešto previše svrhe ni ulaziti u zatvoreno. toga imamo i u stanu. uglavnom se uđe dva puta: da se izvade sudovi iz ormara i iznesu na sto pod senicom i kasnije da se prljavi unesu, operu i spakuju za sledeći vikend. nekad tamo i kafu pijemo pa to obezbeđuje treći ulazak. šporet je star, radi mu samo najmanja ringla pa kuvanje par kafa zna da potraje. dok se čeka ključ može se i čitati. jer ima se šta. ta stara lepa kuća je uglavnom neki magacin sada. sve što ima

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене.

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.

Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст.

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине:

- Куда ћемо?

Вођа ћути.

- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.

- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе.

- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.

- Не могу да погледам!...

"uz vec dokazano odgovornije ponasanje zbog ranoranjenja :-) eto nama idealnog drustva, od 4 svi na nogama, bez plate da radimo i milina svi srecni i zadovoljni, efikasni i uspesni"

Moguće su dve varijante: