Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više neće gubiti u kovitlacima
„...kakav besmisao! Šta smo mi dobili, a šta su oni izgubili? I nas i njih okružavao je jedan pobjednik, potpuni mir prastare zemlje, ravnodušne prema ljudskom jadu... Ne znam kako sam te noći uspio da preživim stravu, u meni i oko mene, i najdublju tugu poraza, poslije pobjede, nejasan sam sebi. U mraku, u magli, u kricima i zvižducima, u očajanju kojem nisam nalazio razlog, u toj dugoj noći nesna, u crnom strahu koji nije od neprijatelja, već od nečega od mene, rodio sam se ovakav kakav sam, nesiguran u sve svoje i u sve ljudsko." Meša Selimović, Tvrdjava
Srbima u opstini Bosanski Brod veoma rano je stavljeno do znanja da je njihov strah od ponavljanja patnji koje su preživjeli tokom drugog svjetskog rata opravdan. Na mostu koji spaja Bosanski i Slavonski Brod, a koji je i granica Bosne i Hercegovine i Hrvatske jos 1991. godine postavljen je natpis: „Zabranjen prelaz za Srbe i pse".
"Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije,nije on nevin. Skrivio je nešto pa makar i snu. Ako ništa drugo, majka mu je kad ga je nosila pomislila nešto rdjavo. Svaki dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga
