Danas sam tvoj prijatelj je vrlo skraćena verzija 38-minutnog intermedijalnog performansa Maksimilijana Erbahera (Heute bin ich dein Freund, Maximilian Erbacher, 2009-2010) u javnim urbanim sredinama (Minhen, Pečuj, Šangaj, Keln), dokumentaristički video zapis u kojem umjetnik putem oglasa sa intrigantnom porukom i ostavljenim brojem telefona stupa u kontakte sa nepoznatim ljudima.

 LUCIDA INTERVALLA: BULEVAR BORISLAVA PEKIĆA

     Da sam se ljetos, dok sam bio u krizi, ubio – praktično onog trenutka kada je moja do sada najteža depresivna epizoda dosegla vrhunac - nikada ne bih posetio 52. međunarodni sajam knjiga u srpskoj prestonici niti bih ikada razgovarao sa svojim velikim herojem iz detinstva, akademikom Pavićem. Sećam se, ruke su mi se tresle, kroz čitavo telo i ekstremitete prolazili su mi žmarci, glava mi je trnula od bola – ali mislio sam: lekovi će pomoći, vredi i dalje živeti, sve će naposletku ispasti dobro...     Pošto sam toga dana ispod podesta jednog od stepeništa što vode na galeriju sćućuren za stolom popio kafu čitajući Politiku, koju su u lepim belim kesama besplatno delili posetiocima na ulazu u Pantovićevo zdanje (Milorad Pantović) – iscepao sam, presavio i položio u novčanik interesantan tekst male Minje Bogavac o mizoginiji.

     Ista ta Politikina kesa na moju veliku radost bila je sada prepuna raznovrsne literature: “High Fidelity” Nicka Hornby-ja, “Kieślowski on Kieślowski” DanusjeStok, Черевићанове “Печалбаде“ Svetislava Stojanovića, “Sebi pod kožu“ Igora Mandića, “Les particules élémentires” Uelbeka (Michel Houellbecque) i „Prozac nation“ Vercelove (Elizabeth Wurtzel) - dok sam pod miškom nosio “Nove drame” Biljane Srbljanović prelepih plavih korica sa panoramom New York-a na naslovnici, iz koje su s vremena na vreme, malo po malo ispadali svi bezobrazni dijalozi njenih likova kao da su znali kakav ih je čistunac upravo kupio.

 -   “Jebi se.” (“Amerika, drugi deo”, Danijel, strana 18., Otkrovenje Beograd 2004.)

[ "P O Č E T A K" ]

"Lumiere et compagnie" ["Limijer i društvo"] je jedan veoma zanimljiv dokumentarni film britanske fotografkinje i rediteljke Sare Mun [Sarah Moon] snimljen sada već daleke 1995. u saradnji sa francuskom televizijom CANAL+ a povodom stogodišnjice prvog prikazivanja filma braće Limijer 1895. godine načinjenog uz pomoć njihovog čuvenog izuma sa kraja XIX veka - prve filmske kamere Kinematograf [Cinematographe]. U ovom filmu, pojavljuje se 40 međunarodno, više ili manje, priznatih reditelja koji su pozvani da uzmu učešće u ovom velikom internacionalnom projektu i da, uz pomoć originalne kamere braće Limijer, nakon jednog veka od njene prve upotrebe, zabeleže svoje sopstvene kratke filmove. Bila je to prava filmska avantura ili - kako na jednom mestu u filmu stoji -  igra sa tri važna pravila tj. ograničenja koja su učesnici morali da poštuju:

   Malо igrarije sa fotoaparatom, rasvjetom i muzikom.

From: edgarapo54@hotmail.com
To: otrov@gmail.com
Subject: Prekid korespodencije

Poštovani gospodine Otrov,

Nakon što sam pročitao samo uvodni deo Vaše poslednje priče, mene je po prvi put od kad primam Vaša pisma obuzeo užas, ali takav kakav u životu nikad nisam osetio.

Duboko me je ražalostila tužna vijest, koja je danas stigla iz Beograda, da je jutros naš poznati muzičar i slikar, Dalibor Popović Mikša (1980-2017), nažalost preminuo od poslijedica srčanog udara. Mikša i ja nismo bili prijatelji, ali smo se poznavali preko zajedničkih drugara i redovno sretali i pričali najčešće na njegovim mnogobrojnim svirkama u Banjaluci (posebno mi je draga jedna brucošijada na Tehnološkom fakultetu) i u Prnjavoru (u Domu kulture i u pabu 5 Lampi). Veoma sam poštovao rad njegovog matičnog rok benda Tattoo iz Prijedora, sa kojim je jedne godine osvojio Zaječarsku gitarijadu i u kojem je stvarao autorske pjesme kao pjevač i gitarista a posebno mi se dopadala njegova uloga saksofoniste u odličnom banjalučkom fjužn džez sastavu WD40 (Tovirac, Stupar, Boček, Gaćeša i Mikša).  Te njihove višesatne raskošne svirke prepune odličnih improvizacija rijetko sam propuštao a zahvaljujući Liboru, gitaristi i zajedničkom prijatelju, na njihovom repertoaru našla se i jedna tema koju sam komponovao i koju je Mikša izvodio na saksu. Sjećam se, nakon jedne svirke u kafiću Mr. X mi je prišao sa srdačnim osmijehom na licu, pružio ruku i rekao: "Odlična tema, svaka ti čast!" i to je do dan danas ostao možda najveći kompliment koji sam ikad dobio kao muzičar.  Prateći njegov slikarski rad, za Mikšu sam jednom prilikom napisao da je jedan od najtalentovanijih ljudi iz moje generacije a to i dalje iskreno mislim. Njegovi akvareli koje sam pratio preko interneta a koji su izlagani na brojnim izložbama, redovno su me ostavljali bez daha. I dok smo mi daleko manje talentovani pokušavali da eto nešto tu i tamo napravimo on je to prosto živio i bio.  I u muzici i u slikarstvu, sa podjednakom strašću i ljubavlju prema stvaranju. Danas je zaista tužan dan posebno za nas s ove strane Drine, za našu kulturu i umjetnost jer je otišao jedan od najboljih. Moje iskreno saučešće njegovoj porodici, prijateljima, kolegama i sabraći iz grupe Tattoo.

      Pa ti bar znaš da meni, samo kad se prisetim njenog imena, čitavo telo zatreperi od ushićenja i srce počne ubrzano da mi lupa ali prvo što sam pomislio kada sam, eto, ponovo usnio njeno dražesno, ljupko lice bilo je:

Jaoj! Budibogsnama!

     Emil je tih, miran ali čudan mladić koji, kako kažu, živi u nekom svom svetu. U stvari on je veoma nadaren strip crtač i na svoju veliku nesreću, živi u jednom veoma malom gradu, u provinciji.

     Za modele prema kojima kreira svoje strip junake, Emil jos od detinjstva koristi crno-bele fotografije preminulih osoba koje

Lena je volela Linča a ja sam voleo Lenu. I uglavnom sam žmurio dok sam ju voleo.

Ali кada bih otvarao oči, da ne eksplodiram, često bih u sebi čitao taj tekst sa plakata zalepljenog na zidu iznad njenog uzglavlja. Dan danas mi se čini da ga znam napamet. Ona ga zna sigurno, njoj je i tada bio važan, a meni je, evo, to tek postao. Dobro se sećam tog postera, tog plakata, u gornjem uglu bila je malecna fotografija slavnog reditelja a ispod nje krupnim masnim ćiriličnim slovima pisalo je: