Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

Nije vreme za arhitekturu jer ima drugih zauzeća i okupacija pažnje i pameti. Opet su izbori i sve stoji, birokratija se učutala i ne radi svoj posao, čeka šta će u martu biti, hoće li i dalje biti tu u svojim stolicama. Sve je na leru ili su motori ugašeni osim  stranačkih glasnogovornika koji promiču predizborna obećanja kao i uvek opšteg tipa i sasvim nerazumljivih, stereotipa iz već požutelih od stajanja i upotrebe kataloga, ono o boljem životu i napretku koji samo što nije došao, naravno pod uslovom da izaberete baš njih i to govore svi bez izuzetka i stida. Ružičasti predlozi su već viđeni poslednjih dvadesetak godina, nema novih priča, stereotip do stereotipa a onda, predizbornu idilu uznemiriše u Bosni popizdeli građani, eksplodiraše iako nema tamo izbora i rekoše da je dosta tog sranja i da oni hoće nešto sasvim normalno, građanski i bez religije, nacija, visoke politike, hoće državu koja se bavi njima.

 

 

Jedanest je godina od NATO bombardovanja Srbije (to jest - tadasnje SRJ). U Srbiji se ova godisnjica više skoro ni ne obeležava. Da nije medija da (kako koji) podsete ovaj narod na 24. mart 1999. - malo ko bi se setio da su te večeri na Novi Sad, Beograd, Niš, Prištinu i sve ostale gradove po Srbiji počele padati prve bombe. Prve od nekoliko hiljada tona bombi...

To što

Nigde toliko intenzivno ne osećam život kao u nekoj osami kraj mora. I u Sarajevu.

Radi se o žudnji života za samim sobom. Oni retki trenuci kada pred silovitim osećanjem životnosti padaju sve zapreke, opsene, kulise...

Dvadesetak godina posle rata Sarajevo je opet ozareno i rascvetalo kao nekad.

Nešto mi ovaj "patriotizam" poznat. U Srbiji je ovih dana, nakon još jednog od haških tumačenja "pravde", i među tzv. običnim ljudima i među intelektualcima na delu slična histerija kakva je bila ona s kraja 80-tih godina

Vlast sada, ali i odvajkada marginalizuje participaciju građana i komunikaciju sa njima pri izradi urbanističkih planova. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a što sve mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve promene koje behu od završetka onog rata zvanog Drugi svetski. Za vreme komunizma gde ne beše privatne svojine i bi sve narodno i zajedničko, kada je reč o urbanističkim planovima reč je vodil tadanja vlast a preko mesnih zajednica, naravno kontrolisanih od ljudi iz režima, behu u tim zajednicama stari borci i aparatčici uglavnom, poslušni i prilježni i puni uverenja da to rade za dobro naroda koji nije sasvim dobro razumeo prednosti komunističke ponude.

 

Lepe vesti iz izraela, nisu još uvek zvanične, ali evo,

 

centarlevi blok ima 58-60 mandata, spram 62-60 mandata desnoekstremnodesnog bloka.

 

Ja osećam olakšanje iz više razloga.

Pretraživao sam danas nešto po internetu i naiđem na tekst sa jednog opskurnoga sajta srpskih nacista u kome se pominje i moje ime.

Otvorim da vidim šta je. Tekst napisan 1.6.2009. Sadržaj - nacionalističe baljezgarije. Ali, čitajući dalje, vidim da to postaje "crna lista" sistematizovanih neprijatelja po oblastima. Kolektivni naziv liste je - "druga Srbija". I neugodno me to podseti na neke druge liste koje sam gledao samo na filmovina. Liste koje su pravili nacisti i po njima vodili u konc - logore.

Kad bi bili u prilici srpski nacisti bi lako organizovali logor. Početnu