Moj, prijatelj, Dule Pašić, mađu rođenim Kninjanima poznat kao "Pale", dečko je sa kninskog asfalta. Ko je tamo bio "laf", bio je kasnije, silom prilika, i na beogradskom asfaltu. Jer, grad je grad i asfalt je asfalt. Beograd ima specifičnost, mimo onoga što je globalna veličina. U njemu postoje jedan deo Sarajeva, jedan deo Mostara, skoro ceo Knin, dobar deo Karlovca, Siska, Zadra,Splita, Rijeke i drugih gradova bivše SFRJ. Beograd im pruža priliku da unutar njega drže svoj sentiment, mada su svi oni, opet, samo Beograd.No, za poštovanje na asfaltu, postoji univerzalno pravilo.

Moj drug, Zemunac, Dejan Ilić poslao mi je priču sa željom da je objavim. Dejan je u Valjadolidu, gde je pomoćnik Miroslavu Đukiću, u ovom "malom čudu španske fudbalske lige".

Priča je predivna i skoro me je rasplakala.

U poslednjoj nedelji oktobra, pravo niotkuda, u centar medijske pažnje lansirana je priča o tobožnjim sukobima unutar LDP-a.

Okidač za pomenuto zbivanje bilo je pismo koje je na sajtu „Peščanika“ objavio Nenad  Prokić, profesor FDU, jedan od osnivača LDP-a, narodni poslanik u dva prethodna skupštinska mandata i ugledna javna ličnost.  Tekst je objavljen pod naslovom  „Umesto govora na  Glavnom odboru LDP“. Nema nikakvog  spora oko legitimnosti ovog čina. Nenad Prokić je slobodan da svoj tekst objavi gde želi i javno prezentuje svoje mišljenje i politički stav.

KUNDAK BOŽE KAURINA

O njemu dugo nije bilo ni jednoga glasa.Poslednji su ga živog videle komšije već smeštene na karoseriju traktora Maće Kopača, kad su, četvrtog avgusta devdesetpete, uveče, krenuli u izbeglištvo.

Božo Kaurin je stajao kraj traktora i na pozive da mu se pomogne da se popne na karoseriju, odlučno  je  odbio, onako kako je on to znao i gde svaka rasprava i ubeđivanje postaju suvišni.

-         Neću, rekao je.

-         Njihova vojska će sutra biti tu, kazao mu je Maćo.

-         Neka bude, što ću im ja. Imam 87 godina i nije me briga.

Verovatno nisam usamljen, ali ja postojeću realnost sve teže podnosim. Prosto, ne mogu se adaptirati na aktuelne atake usmerene na razum, mada je adaptacija uslov preživljavanja. A ataci iz društva, iz sfere javnog, političkog i medijskog prostora su toliko brojni da čovek lako postane rezistentan i prihvata suludu stvarnost kao "novu normalnost". Živi se i u ludnici mada je tamo razum u deficitu, a realna perspektiva za kvalitetan, autentičan život, slabašna.

 Jučerašnja zabrana "Parade ponosa" i objašnjenje premijera Dačića kako je država pokazala snagu a ne slabost, zapravo je klasična manifestacija činjenice da je Srbija u praktičnom i teorijskom smislu slaba, nedovršena država u modernom značenju toga pojma, a njena vlast nedorasla ili bez neophodne političke volje da napravi neophodne korake ka institucionalnom jačanju, neophodnoj modernizaciji, garantovanju osnovnih ljudskih prava i sloboda i obezbeđivanju javnoga dobra svojim državljanima.

U tome smislu, valjalo bi razmotriti kako u političkoj  teoriji stoje te stvari.Kada

Otvorim jutros novine, i vidim, umro mi prijatelj iz detinjastva, Srđan Radulović. U 55. godini. Znao sam da je bolestan i da je bolest od koje boluje opaka. Da kosi one koje zakači. Nadao sam se negde u dubini vlastitih osećanja da će je on pobediti, onako dobroćudan, stamen i tvrd. No, nada je dobra samo za doručak, a za večerom se izjalovi.

Dakle, od jučer više nije sa nama Srđan. Odlazi na istinu, tamo gde su transcedentne stvari što bi kazali filozofi, a mi još neko vreme koje nam je dato ostajemo u imanenciji. Što je Andrić jednom zapisao - "svi smo zapravo mrtvi

Rečenica iz naslova nije moja. To je rečenica Meše Selimovića. Pozajmio sam je jer  veoma verno dočarava aktuelna ponašanja istaknutih funkcionera DS-a oko tzv. rasčišćavanja i "utvrđivanja odgovornosti" za izborni poraz, u DS-u.

Slušam danas u "Kažiprstu" Pajtića. Sa, do zla boga komplikovanim političkim govorom, on se pola sata trudio da objasni, kako Tadića treba smeniti, a onda će DS "biti jak i vući Srbiju napred". Nije, u tom komplikovanom govoru izgovorio ni jednom "smeniti", ali je sve bilo tako jasno kad se pročisti od nepodnošljive frazeologije.

 Evo nas pred početkom školske godine. Leto je na izmaku, zimnicu valja pripremiti, nabaviti udžbenike, kupiti deci odeću, platiti školarinu studentima koji nisu na budžetu i izvrći se drugim raznim troškovima. U finiš ulazi potpuno promašena i potrošena godina u Srbiji, za koju još kažu da je jedna od najsušnijih, pa će samo poljoprivrednicima doneti milijardu evra štete.

Još proletos, pevala su se  optimističke pesme,kako će nam biti bolje, jer zaboga, beše izborna kampanja. Obećavlo se svašta - investicije, kresanje potrošnje, zapošljavanje, borba protiv korupcije, mostovi, autoputevi, stabilnost, rast i skoro blagostanje.

 U izveštajima o ubistu štićenika crkvenog centra za suzbijanje narokmanije, koga je ubio protojerej Branislav Peranović, mediji kao da se plaše ispričati šta se to sve dogodilo, kako se dogodilo, gde je ludi pop ubio štićenika, ko je vlasnik tog nadrilječilišta, na čijem je zemljištu ono podignuto, koliko ima takvih centara u eparhiji šabačkoj,da li ga (ih) je ikada obilazila zdravstvena inspekcija, da li je Peranović imao crkveni blagoslov da "leči", zašto nije rasčinjen kad je ranije belodano dokazano da je štićenike podvrgavao najtežoj torturi, nego mu udeljen isti posao i slične stvari.