gošća autorka: Radmila Ercegovac 

  Bio je kraj sveta i vladala je velika glad. Njih dvoje su bili potpuno sami i gotovo hermetički zatvoreni u toj kolibi već više od nekoliko dana. Nisu znali kakvo je stanje napolju, ali pretpostavljali su da je i ono malo preživelih u međuvremenu pomrlo. Tih dana svuda po selima i gradovima zavladala je glad.

autorka fotografije: Nina Đurđević

edit

''Čini se, meni je suđeno
da živim sanjajući.
Životu koji sav je od sna
smrt ne može nauditi''

Manuel Altolaguirre

  "Mnogo je onih
koji život troše, uzalud bežeći od sopstvenih senki;
istovremeno grabe od aveti, usput ih jureći,

....

Ovo je jedan od najboljih oglasa koji su ikada bili štampani. Izašao je u Americi u Atlanta Journal.

 
 
 Poznanstva:
 
Crna, usamljena ONA traži muško društvo.

Etnička pripadnost nije važna.

Ja sam prijatna devojka koja se voli igrati.

Volim duge šetnje po šumi, voziti se s tobom u autu, lov, ribolov i kampovanje.

U udobnim zimskim noćima volim ležati pred kaminom, a uz svetlost sveća ću ti iz ruke jesti.

Čekaću te pred vratima kad dođeš s posla i nosiću samo ono što mi je majka priroda dala.
 
Nazovi broj  (404) 8... i pitaj za Daisy.
 
Čekam te ............

edit

Onaj koji se upušta u neki svirep poduhvat mora zamišljati da ga je već ostvario, mora sebi nametnuti budućnost isto onako neopozivu kao što je i prošlost. H.L. Borhes

Savetovano mu je da uvek skreće levo, bio je uobičajeni postupak za otkrivanje središta nekog lavirinta. Bio je praunuk onog Ts'ui Pena koji se odrekao položaja upravnika Junana da bi napisao roman i da bi sagradio lavirint u kome će se svi ljudi izgubiti. Trinaest godina je vredno radio dok ga ruka jednog stranca nije usmrtila a lavirint niko nije pronašao.

Doktor i njegov prisni prijatelj

Grešni smo

O

Da

MI

Više nego što

Smemo da

Izmerimo

odrastanje u saveznoj državi virdžini

 spisak za odstrel

Sa nekih trinaest četrnaest godina, kada su sve moje vršnjakinje jurile za nekim zarozankom, valja dodati slinavim, koji ne zna ni gde je šupalj ali je spreman da glumi frajera, kinji i naređuje, mene su počele opsedati knjige, naročito one iz lokalne biblioteke. Izgleda da je od samog početka moj život bio pod komandom opsesija. Do tad je moja ceremonijalna faza, kao i nešto kasnija predatorska, bila odavno duboko pokopana, iza mene i iza sugrađana, na zgarištu zadnjeg dvorišta, ali ostala je neka tanana veza, kao dim koji se diže sa paljenog pačulija, ponovo neka olfaktorna narkoza, izazvana vonjom knjiga iz stare zgrade vojne magaze koja je pretvorena u biblioteku. Možda kombinacija zadaha zaostalih metalnih kutija, masti za podmazivanje šarki i uvek prisutne vlage sa miomirisom novih knjiga koje su tamo stizale da ostare i budu zaboravljene, da svako malo završe na nekoj lomači, zbog nedostatka prostora, ne znam. 

I

            Košmar. To je bio košmar.

            Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

gošća autorka: Ivana Radović

Umro je tata. Niko mi nije rekao. Valjda su mislili da neću primetiti odmah. Baba je plakala. I tetka je plakala. Poslali su nas kod komšinice. Brat mi je rekao kako možeš da se smeješ kad ti je umro tata. Tetka Lepa je rekla nije.

Mama je bila u crnom. Nosila je cveće. Pitala sam šta će ti cveće. Rekla je da nosi tati u bolnicu.