18.9.2008., na dan 6-godišnice smrti Margite Stefanović

LIDIJA NIKOLIĆ

(na dan 6-ogodišnjice smrti Margite Stefanović 18. 9. 2008., beseda sa promocije knjige 

Aleksandra Ilića «Vrati unatrag - razgovori s Margitom Stefanović o EKV»)

           O MRTVIMA SVE NAJGORE

Postoji jedna stara pesma Bjelog dugmeta koja počinje stihovima Duška Trifunovića : «Glavni junak jedne knjige došao mi da se žali / divno beše dok me nisu pročitali...»... Pošto glavni junak ove knjige nije nažalost u mogućnosti da se žali, ja, kao sporedni lik po imenu Lidija Nikolić, molim Sašu Ilića da mi odobri pravo žalbe...

«Osećanja. O sećanja. Reči imaju moć. I stigoše...», kaže Magi u odgovoru na jedno moje davno pismo... Ovoga puta, osećanja, sećanja, reči koje imaju moć - stigoše u vidu knjige «Vrati unatrag».

Knjiga razgovora sa Margitom Stefanović koja se, nema sumnje, čita u jednom dahu, počinje poetičnim uvodom pod nazivom «Tamna pećina» koji nam na simboličan način ukazuje na temu i tamu ove knjige - put bez povratka na koji vodi droga, a uz nju i AIDS.

Davno je rečeno: «O mrtvima sve najbolje.» Verujem da je i Saša Ilić želeo da se drži te izreke, ali se ova dobra namera pretvorila i nehotice u svoju suprotnost: O mrtvima sve najgore... A bogami i o živima...

Ali, pođimo najpre od dobre namere autora, a ne od posledica. Ona je mogla biti trostruka: želja da se sačuva uspomena na Magi i EKV, opomena mladima i vrsta apela na njih da se klone poroka poput narkomanije i borba protiv diskriminacije obolelih od AIDS-a.

Kako je rezultirala prva dobra namera? Na koji način je kao ličnost prikazana Margita Stefanović u ovoj knjizi? Na žalost svih onih koji su je poznavali - veoma jednostrano. Prikazati tako svestranu, jedinstvenu, bogatu i izuzetnu ličnost kakva je Magi bila, samo i isključivo kao osobu zavisnu od droge - čin je izneveravanja istine. To, uostalom, važi i za svakog drugog čoveka, svakog od nas... Svi smo mi na neki način podeljeni na anđela i đavola, svi smo ne samo dvostruke, već najčešće višestruke ličnosti... To posebno važi za velike umetnike i u tome i jeste tzv. «tragedija genija». Svi znamo za sudbine brojnih pisaca, glumaca, muzičara, slikara koji su iskakali iz okvira opšteprihvaćenog, odavajući se često ovom ili onom poroku... Ali nikome ne pada na pamet da, na primer, o velikom pesniku Brani Petroviću piše knjigu koja će se baviti samo opisima njegovih poseta kafanama i navodima onoga što je pod dejstvom alkohola govorio i radio... Malo se takođe piše i o tome da je Andersen, na čijim smo bajkama svi odrasli, bio homoseksualac. (O tome saznajemo jedino čitajući jednu ozbiljnu sociološku studiju pod naslovom Autsajderi.) Sudeći po toj knjizi, Andersen, koji uopšte nije voleo decu, napisao je čuvenu bajku Mala sirena, sa motivom prodaje duše đavolu, očajan što ga je ljubavnik napustio, a Ružno pače je zapravo priča o odbacivanju homoseksualaca od strane društva, njihova diskriminacija...

Dakle, prikazati samo jednu stranu nečijeg života ili karaktera i još na osnovu toga objašnjavati njegovo delo, neprihvatljivo je i u ljudskom i u moralnom i u umetničkom pogledu. Tumačenje umetničkog dela na osnovu biografije autora je u književnosti davno odbačena metoda, te bi isto moglo da se primeni i na muziku.

Što je još važnije, ja u ovoj knjizi zbilja ne prepoznajem onu Magi koju sam poznavala, ako iko od nas može uopšte da se usudi da tvrdi da ju je istinski poznavao, znajući načine njenog uzmicanja i izmicanja... Dakle, ne tvrdim da sam je poznavala bolje od drugih, ali svakako duže od mnogih, od svoje 2. do svoje 42. godine. Tokom tog dugog perioda, mnogo puta sam se uverila da je Magi bila jedna od retkih koji znaju šta to znači misliti na druge.

Ja ovde ni po čemu ne prepoznajem tu Magi. Onu, koja je još kao mala, svaki put sakrivala jedan tanki, zlatni kaiš čim dođe kod mene da se igramo, jer me je jednom mama udarila tim kaišem zato što sam, po običaju, maltretirala Magu koju sam, doduše, obožavala... Od tada se nikada nije žalila ni svojoj ni mojoj majci, samo da ja ne bih bila kažnjena. Mogla sam da je kinjim do mile volje, ona je ćutala kao zalivena i trpela. To je za nas bilo ono što se zove ljubav... Od Magi sam, kao godinu dana mlađa,  naučila da trčim, pevam, crtam, pišem, a mnogo kasnije i neke veće mudrosti kao što je ona koja kaže da je »sreća jedina stvar koja kad se deli - postaje veća!»

Nema tu ni one Magi koja je sa 9 godina svirala sa Beogradskom filharmonijom, koja je bila đak generacije u osnovnoj školi i gimnaziji, a pobednik na većini takmičenja tokom školovanja u nižoj i srednjoj muzičkoj školi, koja je kao student arhitekture dobila nagradu na konkursu u Japanu za svoj projekat... Magi, koja je kasnije u životu svakog podržavala na putu ostvarenja njegovih snova i ambicija, koja se uvek iskreno divila drugima, ne očekujući u svojoj skromnosti da se iko divi njoj, koja se radovala tuđim uspesima bez trunke zavisti... Magi, koja se gotovo nikada nije otvoreno žalila u teškim situacijama i uvek bila spremna da čuje tuđe jade i duboko saoseća sa svakim, zadržavajući pritom onaj spasonosni i lekoviti smisao za humor, uz obaveznu rečenicu «Videćemo - što reče slepac!» Magi, koja je retko tražila nešto za sebe, a kad je imala - davala drugima, koja je večito negovala bolesne i unesrećene, ne sluteći da se neće naći gotovo niko ko će biti uz nju u najstrašnijim trenucima... Svakodnevno je obilazila Milana Mladenovića koji joj je umro u naručju dok mu je ona pevala, a ne onako kako je opisano u ovoj knjizi... Mom pokojnom mužu, Zoranu Novakoviću, teško bolesnom i nepokretnom, olakšavala je muke do poslednjeg dana njegovog života... A oni nisu bili jedini kojima je stajala uz postelju, sve do konačnog rastanka...

Mnogi su me pitali zašto ja, kao književnik, nisam napisala knjigu o Margiti. Odgovor je jednostavan. Takva knjiga bi zanimala malo koga, jer bi, kao što vidite, obilovala mojim ličnim uspomenama koje se ne tiču ni droge, koja se među nama nikada nije spominjala, ni muzike o kojoj smo retko pričale, ni njene bolesti o kojoj nisam znala ništa kao uostalom ni drugi...

Ako je ambicija autora ove knjige bila da na naturalistički način dočara mladima posledice narkomanije, onda mislim da ni taj cilj nije postignut. Onu snagu koju ima knjiga Deca s kolodvora Zoo zahvaljujući svojoj očiglednoj dokumentarnosti, ne prepoznajem u ovom delu, iz prostog razloga što ova knjiga nije verodostojan dokument. Da je Saša Ilić snimao razgovore s Margitom i njenu ispovest, kako su to činili novinari, tvorci pomenute knjige, onda bi možda i došao do približno sličnog rezultata. Ali, ne verujem da bi Margita ikada na tako nešto pristala.

Jednom prilikom, dala mi je parčence papira sa Spinozinim citatom koji glasi: «Ostavljam svakom da živi prema svojoj naravi i slažem se da ljudi umiru za ono što oni smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da ja živim za svoju istinu.» Ta istina bila je samo njena svojina, te je svaku priču o drogi i AIDS-u zadržavala za sebe. Ova knjiga joj je oduzela to pravo. Ona obelodanjuje, na vrlo nepouzdan način, svet nečije intime. Moramo se upitati - ima li iko pravo da to čini? Da smo hteli to da činimo, mi koji smo uspeli da sačuvamo njene lične dnevnike, odavno bi se verovatno obogatili objavljujući ih. Ali, držali smo se zaveta koji nam je Magi ostavila u svojoj poruci: «Najdražima na svetu! Čuvajte mi ovo kao oči u glavi, znam da je samo kod vas sigurno ovakvo kakvo jeste! Voli vas sve, jedina, samo vaša Maga.»

Opravdanje da je motiv zadiranja u nečiji intimni svet borba protiv diskriminacije HIV pozitivnih - ovde ne stoji. Ako niko nije ni znao za bolest Margite Stefanović, onda ona nije mogla ni trpeti posledice diskriminacije. Diskriminacija je možda baš ovakvo javno iznošenje podataka o nečijoj bolesti što lekarska i svaka druga etika smatra nedopustivim ogrešenjem o čovekovu ličnost i njegova prava. Zaveta ćutanja pridržavao se ipak jedan od likova knjige, jedini bez imena i prezimena, izvesni gospodin Toša, a zapravo uvaženi doktor Todor Jovanović, koji ni meni, posle 20 godina poznanstva, na moje otvoreno pitanje i sumnju, nije dao odgovor o Margitinoj bolesti. Taj gospodin Toša ju je godinama pomagao, kao i mnoge druge, dajući joj besplatno svoje lekove i njenu «mesečnu platu» kako su on i Magi to zvali, ali tako nešto nećete pročitati u ovoj knjizi.

...Kao što iz nje nećete saznati koliko su joj pomagali i voleli je njeni prijatelji iz detinjstva Dejan Radovanović, istoričar umetnosti i Miloš Radović, reditelj, sin Duška Radovića; njena profesorka klavira Lilika i profesor Lambra; komšinice tetka Zora i tetka Emilija Mezga; Toša Jović koji se pobrinuo da je dostojno sahrani TV Beograd, ali je to u zadnji čas preuzeo na sebe Svetozar Cvetković; rođaci Milorad i Olga Ravasi koji žive u Americi i koji su tamo prvo napravili radio emisiju, a potom organizovali i koncert u Torontu u spomen Magi, što beogradski muzičari nisu učinili; teta Danica Mladenović koja joj je nedavno postavlila na grobu mermernu ploču;   nespomenuti Dule ili uzgred spomenuti Marko, Joca, Milica, Iva, Stojan-Cole...

Međutim, ako je glavni motiv pisanja ove knjige bio pokušaj da se umanji diskriminacija HIV pozitivnih za života, koju Magi doduše nije ni doživela, onda se moglo pisati o njihovoj i Margitinoj diskriminaciji posle smrti! Mi, koji smo je sahranjivali i identifikovali u kapeli, bili smo svedoci toga... Ali, o tome niko ne progovara... O službi koja prevozi umrle sa VI odeljenja Infektivne klinike do kapele, koja odbija da ima kontakt sa umrlim, te ga pod punom zaštitnom opremom trpa golog u crnu, neprovidnu plastičnu kesu sa providnim otvorom samo za lice... Lice otvorenih ili povezanih očiju, koje nije imao ko da zatvori, jer nikog nije ni bilo tu u času smrti... Telo koje ni najbliži ni neko drugi nema pravo da okupa i obuče kako običaji nalažu, za koje se dva sanduka moraju kupiti, jedan metalni koji se zaletuje, a potom stavlja u drugi, drveni... Ja bih se opredelila da o takvim stvarima pišem i govorim kad je reč o diskriminaciji, jer mislim da je to ono što je široj javnosti gotovo nepoznato.

Saša Ilić, kao autor, opredelio se za opise nekih drugih pojedinosti i događaja, koji su čas istiniti čas krajnje nepouzdani ili čak lažni... Osim toga, većina događaja, čak i onih verodostojnih, stavljeni van konteksta, dobijaju sasvim drugi smisao od prvobitnog. Mnoge scene, odnosno situacije tokom kojih teče Margitina navodna ispovest, iskonstruisane su na nerealan način koji ne podleže zakonima ni životne ni književne logike. I najzad, jezik kojim Margita govori tokom svojih dugih monologa - nije njen jezik! Svi koji smo je poznavali, sigurni smo da se razgovori s Magi nisu nikada odvijali na način kako je to prezentovano u ovoj knjizi. Ko ne veruje, ko je nije poznavao, a nema drugih, boljih dokaza, neka bar pažljivo sasluša razgovor između Magi i Firčija snimljen na njegovom CD-u, pa će steći odmah predstavu o njenom krajnje originalnom, a ponekad teško shvatljivom, načinu razmišljanja i komuniciranja. (Na primer, Margitina čestitka za moj 34. rođendan, napisana na papiriću veličine 3cm, istrgnutom iz neke notne sveske, glasi: « ...Ali, najviše na svetu...» Eto, tako je govorila Margita...)

Njoj je malo bilo potrebno za sreću, ali ponekad i to malo je nedostižno. Naročito tako blistavom umu u svetu punom maloumnika... Pri jednom od naših poslednjih susreta, stegla me je u zagrljaj, zagnjurila glavu u moju kosu, u ono udubljenje nadomak ramena, i prošaputala: «To je sve što mi je potrebno.»

Čini mi se da joj ovakva knjiga ipak nije bila potrebna. Bila joj je potrebna prava ljubav, nežnost, razumevanje, kao i svima nama. Vapila je za tim od detinjstva, jer i tad joj je to, na određeni način, bilo uskraćeno... Ono što je bilo zamišljeno kao plod ljubavi i prijateljstva, a to je ova knjiga, nije nažalost postiglo svoj cilj ni ispunilo svoju svrhu.

Mnogi su nad ovom knjigom pustili suzu, od tuge, besa, revolta ili nemoći... Ali, setimo se, na kraju ove besede, Isusovih reči iz Besede na Gori: «Blago onima koji plaču, jer će se utešiti.»