Do sada mi je nekoliko puta život visio o koncu...a onda je konac počeo da daje smisao mom životu...Bilo kako bilo...mislim da u mom slučaju ipak...konac delo krasi ... 

Dođe nam danas u goste drugarica, imenjakinja, Biljana. Ko o čemu baba o uštipcima, a nas dvoje: Krugolina, blog, porodilišta, blog, ministar, Majka hrabrost, nagrada, Krugolina, filmić..i sve u krug. Za ovih par meseci, pored Stefana, najponosniji smo na tu priču.

Stefan

 I sad, pita Biljana (ona druga, ne ja..): "A kako ste vi uopšte

neVIP portal 10/52

Finale Svetskog prvenstva Srbija - Italija

Prilagodjavanje na novu sredinu nije nimalo lak zadatak. Osim hrane, klime, ljudi i jezika - ostaje jos stotinu sitnih stvari koji se razlikuju od sveta u kojem sam do skoro ziveo. Komarci k'o komarci, neko ce reci da su svugde isti, ali to je velika zabluda! Od kako sam dosao ovde svake noci u mojoj sobi se odvija pravo takticko nadmudrivanje na kojem bi i slavni Napoleon pozavideo. Ko ce koga prvi, ko ce kome sa ledja da pridje, cija ce krv prva pasti - sve su to pitanja koja se provlace svaku noc kroz moju i glave mojih nepozvanih gostiju. Moram priznati da su oni u prednosti jer su na domacem

            Pre ravno četrdeset godina Rusi su ušli u Čehoslovačku da bi spasili socijalizam od tzv. Praškog proleća. Danas nam se čini da je to tako udaljen dogadjaj da više nema nikakvu važnost. Izgleda da nam je nagomilana i zdudana istorija poslednjih dvadesetak godina potisnula mnogo toga što se dešavalo pre. Osim toga, i smena generacija.

            Ja sam tog 20. avgusta 1968. godine bio u Beloj Crkvi sa trojicom prijatelja, u šatoru, u neposrednoj blizini  velikog dečijeg kampa. „Paint it black" se dnevno čuo bar pedeset puta

Jeste li se pitali nekad zašto Beograd Englezi i svi oni što pričaju engleski zovu baš Belgrade? Ja jesam, al’ nikad valjda dovoljno da bih dospio do nekog relevantnog odgovora il’ bar odgovora koji će biti ozbiljniji od onih koji su mnogi od nas imali prilike slušati u emisijama “Šta djeca znaju o svom zavičaju” koje je nekad vodio čika Duško Trifunović.

Čitajući prije par godina knjigu “A History of The

Negde pred Novu godinu, na pitanje jedne prijateljice, šta želim u 2009.god. rekla sam - u 2009.god. hoću i želim da učim francuski. Ovih dana sam u potrazi za dobrim učiteljima. Ovaj mačak Henri, izgleda da je uzeo 30-tak časova, sudeći po onome kako govori francuski. Ja ću uzeti više časova, a pošto sam sluhista i volim da učim, neću zanemariti taj svoj dar, iskoristiću ga i govoriti bar za klasu, dve , bolje od njega.

Ukras moji sedih vlasi je lopovluk i šašavost.

Toliko sam zdrav da se plašim da sam užasno bolestan.

Volim da posmatram upaljen televizor sa zadnje strane.

Treća šljivovica je u stanju da konkretizuje aleju šljiva.

Užasno sam ostario, lažem ma kuda išao, istinu ne vidim čak ni kroz naočare.

Povlačim sve što sam

Jedno drvo je bilo frustrirano! Svakog dana sve frustriranije! Raslo je pored širokog kanala, korenje mu je imalo vode u izobilju ali je ono bilo nesrećno. Patke, gnjurci, vodomari, bizamski pacovi, vodarice, belouške i kornjačice, muvali su se pored njegovog ogoljenog korenja i nalazile zaklon ispod njegovih do vode spuštenih gusto obraslih lišćem, grana ali to drvetu nije bilo dovoljno. Nije želelo da bude smatrano podrazumevajućim. Retki psi lutalice su ga, o sramote,

Može delovati uvrnuto, čudno, neshvatljivo, nadasve neuobičajeno ali na sahrani moga oca nisam pustio ni suzu. A kada sam se vraćao sa veterinarskog fakulteta gde su uspavali Arku, plakao sam u tramvaju sve do kuće.

Voleo sam svog oca, baš sam ga voleo! Bio mi je najbolji prijatelj kojeg sam u životu imao! Bio je čovek u pravom smislu te reči. Srce i duša. Blag. Pametan, obrazovan, odmeren. Umeo je i znao da sluša druge. Pažljiv prema svima. Nije bilo kraja bivše nam domovine iz kojeg neko nije došao na njegovu sahranu. Od seljaka do Akademika. Satima smo u kapeli primali saučešća. Ja sam bio kamen stanac, nisam siguran da sam bio sasvim svoj.

čak i kad lažem a nikad ne lažem.

Stižem po običaju prvi, na mesto dogovorenog sastanka, naći ćemo se u bašti Kolarca u Knez Mihailovoj, kiša pljušti a ja s malkice zluradim osmehom na licu nalazim suvu stolicu ispod jednog od onih ogromnih četvrtastih suncobrana, sedam i zapalim cigaretu. Nije prošao minut, Anica me s leđa grli i ljubi u obraz: Idemo mi ipak unutra, ovo je potop. Uskoro će 50 godina kako sam stalni gost Kolarca, konobar nas, zato što ja pušim, vodi za njihov sto. Anica poručuje Tursku kafu i čašu obične vode,