Već dva dana kuća mi se kupa u bejbi blu, i bejbi roza  tonovima pesme "It's only a paper moon", mirisa puderastog, i niza drugih, večitih muzičkih standarda  sa liste  Great American Songbook-a, koje  mi je ovog puta priuštio Paul McCartney na  ganc novom albumu "Kisses on the bottom".

Ne, ne... nije Paul zločest,  ne namiguje u fazonu anatomije, i naslov nema veze sa bilo kakvom derrière.  Oduvek je bio jako pristojan momak, što ipak  nije bio dovoljan razlog da ga volim više od Lenona. Album je nazvao po stihovima  pesme,  prve po redu  na ovom vrlo smooth albumu, "I'm Gonna Sit Right Down and Write Myself a Letter". Evo ostalih pesama na albumu, plus dva njegova originala "My Valentine" i "Only Our hearts".

Any girl can be glamorous. All you have to do is stand still and look stupid.

Ovo je  jednom  rekla  poznata holivudska diva Hedy Lamarr, i sama prikrivajući svoj briljantan, pronalazački um, ispod lepe i fotogenične spoljašnosti. Uzgred, šta je to u ljudima kad na prvu pomisle da pamet i lepota ne idu zajedno? 

Pa, da kažem nešto o Hedy, iako je  9.novembar odavno prošao. Bio je to  Dan pronalazača ili izumitelja, kako hoćete, ustanovljen   danom  rođenja ove interesantne žene. Mislim da nikad nije kasno pomenuti je.

Kako sam ja nekada uživala u šopingu! A danas, ne znam da li ćete mi poverovati, bolje  i lakše se snalazim u  gvožđarama, nego po buticima.

Neka žena se može upitati i reći - ijuuu... otkud ovo  svetogrđe,  i šta se ona folira - , ali godine zajedničkog  rada i majstorisanja po radionici, kući, bašti, garaži, učinile su svoje.

B. me je odlično školovao, i ja sam vremenom  postala njegov alter ego, u vidu njegovog zamenika, ali i kalfe,  mlađeg vernog pomagača, takoreći potrčka,  vrsta momka za sve, koji je slušao i upijao čudne

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.

gra je moj današnji izbor reči na slovo "i",  u ovom, ne znam već kom po redu nastavku mojih postova sa ovim nazivom "na slovo...".  Pošto je leto,  dozvoljene su i poželjne letnje, lake teme (cr by Vladimir Petrović) za nas koji smo još ovde, i nismo se uputili ( a možda mnogi i neće) na topla mora. Razmišljala sam šta bismo se mogli igrati? Nismo baš ni tako mali, znači da bismo mogli započeti neku konstruktivnu, recimo neku literarnu igricu. I onda sam se setila da je prošlo dugo vremena kako je Gospođa Klara jednom u svom gostovanju kod mirelerado započela jednu takvu igru, u kojoj je mnogo nas uživalo. Ona je izabrala, izmaštala, izmislila, tu priču s nekim imaginarnim likovima,  (evo četiri reči na "i", u nizu... 'vata me), a mi smo se nadovezivali. Najlepše je što se ne zna kuda će  priča otići. Zar to nije najbolji fazon u blogovanju?

Danas je 16. juni, Bloomsday, sada već širom sveta poznati praznik Džojsovih fanova. Nosi ime po Mr. Leopoldu Bloom-u čije aktivnosti su opisane u Uliksu, na dan 16.juna 1904.godine. Odani poštovaoci Džojsa širom sveta prave razne vrste komemoracija na današnji dan, koji je već crveno slovo u kalendaru u zemljama engleskog govornog područja. Oni najodaniji poklonici potežu čak do Dablina, e da bi pošli onom rutom koja je opisana u Uliksu. Svraćanje u pabove, inkludid!

Pre oko nedelju dana skoro nezapaženo je ovde na blogu prošla vest o smrti još jednog glumca iz stare holivudske garde, Majkla Saracena. Umro je boreći se sa kancerom, baš kao njegova koleginica Suzana Jork u januaru ove godine, i reditelj Sidni Polak pre oko tri godine. Red Batons umro je 2006. a Gig Jang tamo neke daleke 1978.g. od alkoholizma. Sa nama su još uvek, na sreću, Džejn Fonda, Boni Bedelia i Brus Dern. Pa, da se tim povodom setimo jednog dobrog filma.

Sada već pogađate da govorim o cast and crew   iz filma "Konje ubijaju, zar ne?" Sidnija Polaka iz 1969.g. po romanu Horasa Mekkoja, koji je već odavno ušao u filmsku antologiju.

Hladna noć marta

Fukušimo, ljubavi moja svilenkasta, grejaću te

Tužna sakura.

-Fukušimi od myredneckself-

Ovih dana stalno se pitam koja je kreatura od čoveka smislila da izgradi nuklearku u Fukušimi, gradu svile, voća i labudova. Na mestu zemaljske kugle, gde svako malo zatrese! Pa, svaki osnovac  na kviz pitanje - zemlja zemljotresa? -  kao iz topa će odgovoriti - Japan. Zemljotresi,  i cunami talasi kao posledica, očigledno nisu bili tema za razmišljanje tih graditelja,  trusta čiji su mozgovi izgleda prekriveni koprenom sazdanom od dolarskih niti. Prošlog meseca se eto tako, građanima Fukušime desilo sve po onom Marfijevom zakonu - šta god može poći naopako, poći će.

Gošća

edna moja prijateljica je svratila neki dan na blog i bila je vrlo nezadovoljna. Što mi je odmah i napisala. Čudila se što sam tako dugo neaktivna na blogu, kad je u međuvremenu bilo raznih događanja.

E pa jedan od razloga bila je moja gošća. Moja stara dobra prijateljica iz Frankfurta provela je dve nedelje kod mene. Bilo je lepše družiti se u realnom životu i švrćkati se po gradu, od sedenja za kompjuterom. Koristile smo svo vreme da se ispričamo, kao da nam je poslednje.

Posebno zato što je život doneo neke obrte, a ona u skladu s tim donela odluku da ostaje za stalno u Nemačkoj. Ovde niko neće da ostane. Jadni mi, neverovatno koliko smo posle svega sami i ničiji.

Doći će još samo da proda kuću, a onda... ko zna kad, i ko zna gde?

Bliži se 27. februar 2011. i još jedna 83-ća po redu, dodela oskara. Pale su nominacije i kladionice rade punom parom, konkurencija je žestoka. Moj favorit je Džef Bridžis (ahh!)  u "True grit", braće Koen. Rustera igra sasvim drugačije od Džona Djuk Vejna, i ne bi ništa falilo, za moj ukus, da oskar i ove godine pripadne njemu.

Navijam i za Helen Bonam Karter, kraljica majka u "The king's speech", meni  i Timu Bartonu omiljenu glumicu. Ona je nominovana za najbolju žensku sporednu ulogu.