B92 Blog

Nedavno mi je, slučajno, posle krečenja u kući i svega što posle toga sledi, dopala ruku stara i ofucana od mnogog čitanja, knjiga "Games people play", Dr. Eric Berne-a. To je knjiga koju je napisao ovaj psihijatar '70-tih prošlog veka, za današnje vreme, pomalo arhaična stvar, ali koja dobro oslikava odnose među ljudima.

U toj mojoj višednevnoj nameri i nakani, da je najbolje i najsvrsishodnije radom odagnati neke misli, tj. popravljati stanje duše, odlučili smo se za krečenje i farbanje po kući. Kad su moleri otišli, nama je ostala ona završna faza "glancanja". U toj fazi kod mene i B., često dođe do nedostatka fokusiranja na "temu" i rasplinjavanja, pa ta faza potraje po nekoliko dana. Dakle, pri kraju te faze, dolazi do one u kojoj se sređuju knjige, a njih ima na nekoliko mesta u kući, u zavisnosti od učestalosti susretanja i listanja. U onoj našoj sobici od uspomena, kod tavančeta, ima onih koje neodoljivo podsećaju na &q

Poslednjih dana, zbog specifičnog stanja duše,  pobegla sam u rane šezdesete prošlog veka i  odgledala par filmova "novog talasa" iz kućnog video-šteka, između ostalih i Cleo de cinq a sept (Kleo od 5 do 7) od Agnés Varda, jedne po meni jako interesantne i inteligentne rediteljke, o kojoj mlađi ljudi danas, gotovo da ništa ne znaju. Ne svojom krivicom. U poplavi holivudskog treša i drugih filmova žnj produkcije, koji haraju našim područjem godinama, retko da se može naći neki tv kanal na kojem  možete pogledati neki dobar evropski film, a o Vardinim  filmovima da i ne pričamo. Nepravda i šteta. Da ne grešim dušu, skorašnji razgovor o nouvelle vague fazi sa mojom veoma mladom prijateljicom, kojoj sapunice ili današnje nazovi komedije, u tv sinema ponud

Penelope: "Pedro, volim te!"

Pedro: "Koji bre , Pedro? Imam kompjutersku

evidenciju da to nisam ja!"                                                                          

Još u decembru 2008 g. američki naučni časopis "Neuron", objavio je rezultate veoma interesantnih istraživanja Japan’s ATR Computational Neuroscience Laboratories. Dakle, reč je o visokoj tehnologiji koja toliko napreduje i od koje se nekad možete uplašiti, čak i ako ste hi-tech fan kao ja.

Istraživači i naučnici sa ovog Instituta su usavršili nove tehnologije za osetljive analize moždanih funkcija, koje mogu da rekonstruišu slike unutar ljudskog uma i da ih lepo prikažu na monitoru kompjutera. Za sada ovaj novi sistem može da prikaže slike samo u crno beloj tehnici, ali Dr. Kang Cheng smatra da će se usavršavanjem cele stvari i tačnosti merenja, uskoro moći dobiti i slike u koloru. Dalje, prema istraživačima, opsežniji razvoj ove

Tog septembarskog popodneva gledala sam kako gori. Kuća gde smo odrastali.

Spustila sam slušalicu, a olovka koju sam držala u ruci, ispala je iz nje i otkotrljala se niz pod balkona. Kotrljala se sporo do ivice, a ja sve što sam mogla bilo je da je gledam kako se kotrlja. Kad je nestala iza ivice, pomislih kako je to jedina olovka koju trenutno imam. Momenat saosećanja sa nedužnim prolaznikom par spratova niže, proleti na kratko mojom glavom.

Obuhvatilo me stanje šoka, kad se sve što sam mislila da znam iznenada promenilo. Pogledala sam na nezavršen tekst, pismo, na stolu ispred mene. Izgledao je nekako usamljeno i sasvim nekompletno. Nisam mogla da ga završim ni da sam imala olovku. Nije tu bilo ničega što sam ja mogla još da učinim. Ostatak mojih osećanja, mojih želja i nada, ostaće nenapisan. Pokušavala sam  tu da kažem i "zbogom" i "heeej, ćao..", nisam sig

Još malo vedrih tema dok dišemo kao ribe na suvom za vreme ovih velikogospojinskih vrućina!

U prošlu subotu udala se ćerka mog brata. Na delu je logičan sled stvari...završila škole, zaposlila se, živi s momkom već neko vreme u slatkoj maloj garsonjeri, pa smo se svi pitali, šta se još čeka? Još jedna od tri-četiri svadbe tog dana u NS, reklo bi se. Ali, ne...ova naša je bila specifična u odnosu na uobičajene svadbe u nas, pogotovo u poslednje vreme. Od onog  something old, something new, something borrowed, something blue, do izbora benda, koji je bio kamen spoticanja, između ostalog. Dobro, primenila sam  i ja taj fazon something...još na mom venčanju, al' su bend bili tamburaši koji su prangijali svatovce i bećarce do zore, ko je mene šta pitao?!

Mladenci su poslednjih mesec dana vodili žestoke borbe "prsa u prsa" s matorcima oko organizacije ovog događaja, dok stariji nisu popustili, predali i nož i pogaču, i prepustili im u potpunosti da sami izrežiraju svoj najlep

A danas nešto  provokativno i izazovno. Pogledajte ove crteže, grafičku adaptaciju vizija dva velika pisca Huxley-a i Orwell-a, viđene okom Stuarta Mcmillen-a, kao reminder o tome šta su oni mislili i predviđali o budućnosti društva.

Haxley je napisao Vrli novi svet, Orwell1984. U svojim antiutopijskim romanima oni nisu prorekli istu budućnost sveta. Orwell je upozoravao da ćemo biti pobeđeni spolja nametnutim nasiljem, dok je Huxley pisao o tome da nam ne treba nikakav Big Brother da ostanemo bez sopstvene autonomnosti, razvoja i istorije. On je to više video kao lju

Bits...

Već nekoliko dana ili nedelja prošlo je u mojoj ćutnji ovde na blogu, pa sam se baš čudila kako to naiđe. Neki dan pred san, pala mi je na pamet divna ideja za post na blogu. Htela sam da skočim i utipkam osnovne teze, tagove, ali sam se uplašila da ću se rasaniti. I onako je bilo kasno. Već sledećeg trenutka zvonio je sonofabitch  od sata. Bilo je jutro, a od moje ideje nije ostalo ništa. Neka, tako mi i treba, ali doći će, vratiće se, znam o kome i čemu sam mislila, i kako sam rekla sebi...baš si ovo lepo složila, sister! No, ta "polica" sa složenim stvarima, malo me tresnula po glavi ujutro, ali ko zna zašto je to dobro. Onda bi ovaj post bio stvarno zakasneo, i ne bi možda bilo zgodno pisati ga sa još većim zakašnjenjem.

Pre neki dan, tačnije 6.8.2009. bil

Htela sam ovih dana da primenim jedno malo odvikavanje od blogging-a, i da se javim negde u avgustu, e da bismo se malo odmorili, kind of reset.  Ali kao što vidite ne ide mi lako, pa velim, ko priznaje pola mu se...Sledi redovan sezonski izveštaj iz mog sokaka. Nekako s proleća sam govorila na blogu nekog od manccini-jevih da ću zasaditi nešto svojom rukom, da vidim kako je to. Sve se to primilo, cvetalo... i bićeee roooda!!! Ostatak bašte, tj. cveće, magnolija...su u jadnom,  sprženom stanju, kao da nisu pili vode od maja. Drže se ruže i prkos! (Nomen est omen!) I trava je divna, zelena i otporna, kao najmekši tepih. A šta mislite, ko je potegao u Italiju da nabavi baš to seme za travu?! ( neka vrsta deteline, čudnog latinskog imena dichondra repens, koja ne raste uvis, nego se pruža po zemlji kao lozica tako d

Moguće je da će te se iznenaditi što pišem o ovome danas. Možda ću mnoge koji o blogu imaju specifično mišljenje, izludeti zbog teme, iako Vladimir Petrović stalno govori da je juli mesec za lake i lepršave članke, ali, može mi se, ovo je moje mesto pod web-om i na blogu B92.  Neću baš biti iskrena i otvorena kao što ja mislim da bih trebala biti, ali ću biti iskrena koliko mogu, iz razumljivih razloga - na blogu nisam do sada ni jednom opsovala. Ovo je bio strašno sumoran dan, a day in the life, kad ne samo što sam psovala, nego skoro plakala od muke. 

Posle Uroševog rođendana i krštenja, koje je proteklo izuzetno veselo i lepo, B. i ja smo se iz razumljivih razloga, jelte, juče odmarali veći deo dana. On je otišao ranije da spava, a mene ostavio da uživam i malo probazam internetom, a i da pripremim stoti

Ili, razgovor između procvalih ruža, kao i, drveće koje govori u Čarobnjaku iz Oza...

Kakva li će biti Alisa Tima Bartona, koji je inače poznat kao malo disturbing   reditelj?

Saznaćemo u martu 2010.g. ako sve teče po planu. U filmu igraju Mia Vasikovska, australijska glumica, kao Alisa, Džoni Dep i  Timova životna saputnica od 2001.g., Helen Bonam Karter, zatim En Hatavej,  Stiven Fraj (Blekeder), Met Lukas i drugi. Tim Barton, Džoni Dep i Helen B.Karter, su mi "odkačena ekipa", i baš su se našli, pa ne mogu da dočekam da vidim ovaj , ne znam koji po redu, rimejk. Do tada pogledajte scene iz filma , i zanimajte se tražeći razne likove.