Naše ulazno stepenište
to je nulti sprat
tu ispod stanuju Gubavka i Bob Zombi,
a svrati i Ciga.

I to su naše komšije,
junaci urbane bede
nije im lako, ne ne, nije (užas i limfa)
a ni nama nije
mnogo bolje.

Oni bar ne plaćaju
porez na siromaštvo
kao
mi.

Bili smo u četvrtom osnovne
i svi smo bili zdrava, lepa
i negovana deca.
Bilo je to "jako odeljenje",
a ja sam bio jedan od boljih
u razredu.

Ta godina je bila jedno fino,
detinje zezanje
bajka, trčanje i šala.
Sve nam je išlo od ruke.

A onda je jedna devojčica
sa lošijim uspehom
na kontrolnom iz poznavanja prirode
i društva odvalila
"da je stjuardesa nešto kao kofer"
"da se nafta nalazi po putevima"
i da je razlika između čoveka i majmuna u tome
"što čovek

Punio sam osam ili devet
i sa svojim, tada već davno razvedenim roditeljima,
šetao šumom, sa igračkom u ruci,
na svoj rođendan.

A onda opazismo gusenicu
džinovsku, crnu, narandžastih pruga
dlakavu, nemu i fascinantnu.
Stajala je tako, moćno i gordo.

Majka upita "da li je živa?"
a ćale krenu da to proveri
žarom cigarete.
Ona mu reče "Ne!", a on, mršteći se,
nevoljno povuče ruku.

Tada sam u njemu
po prvi put
osetio izvesno
zlo.