Moj omiljeni casopis je „Politikin zabavnik“. Ne secam se tacno kad sam dobio prvi broj, ali znam da ih imam puno, puno. Svi stoje na mojoj komodi u sobi, od najstarijeg broja, pa do najnovijeg. Oni sa najlepsim naslovnim stranama su na kaucu. Svako jutro kad ustanem, i namestim krevet, poredjam i „Zabavnike“. Ako neko slucajno hoce da legne, ja ih sklonim, ali uvek kazem „Vratice ti!“ I kad obecajuda ce sve vratiti, pustim ih.

Ne volim kad su vrata otvorena. Ako je neko u sobi, neka zatvori vrata, da ne gledaju drugi sta radi. Ako nije, neka opet zatvori, jer nema nikog unutra. Ni mama ni tata ni seka nikad ne zatvaraju vrata, pa moram ja. Ni svetlo ne gase kad izadju iz sobe. I to uvek radim ja.

Moja soba je moje carstvo. Ali stalno neko ulazi, izlazi, uzima stvari, pa vraca... Sto lepo ne drze sve na svom mestu i ne pomeraju? Ja volim kad je svuda lepo i uredno. Stvari stoje u ormaru, a mama i seka ih uzmu, odnesu, i ja im kazem „Vratice ti!“. A one onda kazu:

Nakon procitanih blogova natasevb, resila sam i ja da se ukljucim u temu autizma. Ovoga puta necemo govoriti ni o problemima, ni o inkluziji, ovaj tekst je o velikoj pobedi autisticne dece. Tekst je preuzet iz “Magazina” Politike.

Pesma za gusara, šmizlu i vilenjake

Dva Ognjena, Igor, Nemanja, Nikola, Aleksandra i Jovana pronašli su svoju „muzu” u Kseniji Mirković, koja je pre četiri godine pokrenula Muzičku radionicu za autističnu decu.

Oni su tu, među nama, u skrovitoj tišini svog sveta zaklonjeni od zlih pomisli