Kada te događaji sustižu... večeras sam na FB napisao sledeće:

„Eh, ne bih da kvarim zabavu, stvarno mi je milo zbog sva tri finala! Stvarno, iskreno, veliko bravo!!!
Ali...
Cela slika nije ni malo slavljenička. Batinaši caruju, ubice šetaju slobodni, opskurni tipovi dolaze na kej da oskrnave svako normalno sećanje na žrtve parnjaka navedenih opskurnih tipova, sramoti se ime mog grada ali se nižu sportski uspesi - TRIJUMF VOLJE, eto to mi pade na pamet... kakav bi film sada snimila Leni Riefenstahl? A?"

Često me, dok kroz glavu procesuiram vesti, čitam blogove kojih ima ovde odličnih, koji na dobro artikulisan način govore o tome koliko smo, kao društvo, duboko otišli u tamo odakle se ne vraća, prožme taj osećaj bespomoćnosti, svest o tome da nam nema spasa, da izumiremo sporom i bolnom smrću. Tada mi se ti, već svakodnevni ispadi raznog polusveta čine kao metastaze u ispljuvku, samo pokazatelj toga koliko smo neizlečivo bolesni. I šta sad još ima koji moj da se piše o tome kad nam i onako nema leka?

Pre nekog vremena imao sam nesrećan povod da pišem o ponašanju Telenora. Nije mi bio cilj da vodim neku donkihotovsku borbu protiv Telenora, više sam želeo da skrenem pažnju na određene posledice takvog ponašanjao u širem kontekstu.

Nisam fanatičan ljubitelj sporta, ali hokej na ledu mi je ljubav neprebolna. Ovaj blog nije o hokeju konkretno, mada obećavam ubrzo i jedan tekstić o tome.

Milan Lučić, je jedan od najboljih napadača u NHL . Da priča bude lepša, ovaj dvadesetčetvorogodišnjak srpskog porekla, rođen u Vankuveru, već nekoliko sezona spada u red vrhunskih i cenjenih igrača što je za hokej na ledu dosta neuobičajeno rano. Ove godine, njegov klub Boston Bruins osvojio je Stenli kup, odnosno, postali su šampioni NHL lige a Milan Lučić je odigrao zapaženu ulogu u trijumfu svoje ekipe.

Pogrešna slika o nekome ili nečemu najčešće se stiče iz površnosti ili spletom nesrećnih okolnosti. Lično o ovoj kategoriji unesrećenih ljudi nisam razmišljao više nego o bilo kojoj drugoj vrsti nevoljnika. Moram da priznam da mi je na nekom nižem nivou svesti uvek bila jača slika bahatih, ćelavih ili masnih i bradatih kreatura koji su divljali dvedesetih, kolima sa VU i BM registracijma i istih takvih kontroverznih bizmismena iz ratom zahvaćenih krajeva, od nevoljnika koji su ostali bez nekog svog ili krova nad glavom. Razumevanju izbeglica od strane „nas domaćih" svakako

 

Ovaj krš i lom koji se desio u Beogradu pogodio me je baš onako gadno, najviše zato što se svakim danom suočavamo sa sve eksplicitnijim pojavnim oblicima stanja u kome se Srbija nalazi a ova tuga i opomena od 10.10.2010. je do sada možda nadjrastičniji primer. Iskreno se nadam da grešim kada kažem do sada, bojim se da ćemo videti još koješta. Eto i taj datum, sa tim desetkama,

Međunarodni sud pravde u Hagu odlučio je da ne odlučuje ili da je secesija Kosova legalna ili šta već, kako ko čita i tumači. Sve u svemu, 'oladiše nas. E, evo i Generalna skupština Ujedinjenih nacija prihvatila rezoluciju čiji je najveći značaj, izgleda, da njome nismo rasrdili one koje kumimo. Vlast se, liči, baš trudi oko toga. Neću oko toga da cepidlačim, većina ovih što ih kritikuju prilično su doprineli da stanje oko Kosova bude nepopravljivo. Iz nekog razloga oni koji su na vlasti smatraju da je to jako bitno, pa se trude. Sve u svemu, ni oni ovim ishodima ne bi smeli