" Početkom ovog veka ponovo me probudiše. Ustao sam, protrljao oči i oslušnuo; gore se opet čula galama, dreka i cika kao da su poludeli. Požurio sam koliko god sam mogao. Neće valjda da naprave nešto sasvim bez mene... Kada sam stigao, video sam kako se opet na nešto veliko (to jest pogrešno) spremaju. A prilike su bile izvanredne; tek su počeli malo da napreduju, izgradili nešto puteva, crkava, škola i bolnica, nekoliko fabričica, a razni narodi su stajali okolo i čekali priliku da nasrnu, da ih satru i pretvore u vekovne robove (što bi im možda najbolje i priličilo). Sve

Šta reći? Tužno.

Beskrajno tužno kada gledate sve te ljude, sve te registarske tablice, BG, PU, ST, ZG, NS i tako dalje, dok posmatrate reku ljudi, svi pohitali u Inđiju, dali 30 evra na keca, prešli na post paid, dali krv, šta sve nisu uradili... samo da im se na 18 m visokoj bini poklone mega planetarne zvezde koje taj status imaju već dve decenije. Usput su se u autobusima i automobilima slušali samo oni, pevalo se na sav glas i posle svake pesme ponavljalo „Uh kad bi ovo svirali!“ A epilog?

I nebo je plakalo od tuge.

Verujem

The Cult konačno svirali u Beogradu. Čekam ih ni manje ni više nego 18 godina. Koncert je počeo tek nešto posle 22h, i to dugo, predugo čekanje na Removal Machine da se pojavi na bini i zaprži, polse dve predgrupe i pauze od sat vremena, isplatilo se u paru! Možda će oni realni reći "kako se isplatilo, pa svirali su samo malo duže od sat vremena", "pa to čekanje..." Al ljudi, da se ne lažemo, oduvek je važilo "koliko para toliko muzike! pa koliko su odvojili da im plate za ovaj nastup sigurna sam da su ispunili svaki sekund. Žao mi je što nisu svirali nešto od Doorsa, obzirom