Sve ili gotovo sve smo isporobali, ali nam ne ide.  Nije nam valjao socijalizam sa ljudskim likom, nije nam uspevalo samoupravljavaljanje, kod nas se u poslednjoj deceniji nije primila ni demokratija, ni višestranački sistem, ni liberalna ekonomija, ni to sa republikom baš nam ne ide najbolje, a ni privatizacija nam nije uspela. Šta i kako dalje? Ostalo nam je nekoliko mogućnosti.

Ne ubiti drugog čoveka je moralni imperativ i, uz kanibalizam i  incest, tabu star koliko i ljudsko društvo. I pored svih tabua ljudi su se oduvek međusobno ubijali, ponekad jeli jedni druge, a neretko seksualno opštili sa bliskim krvnim srodnicima.  I dok je kanibalizma gotovo iskorenjen, a incest  sveden na  zanemarljive statističke veličine, ljudi se i danas, bez obzira na sve tabue, religijske, moralne  i zakonske sankcijeu, ubijaju nesmanjenom žestinom.  Upravo  zbog toga je homicid jedna od najvećih i večitih tema religije, filozofije, umetnosti i nauke. 

Mora biti da širom današnjeg sveta postoje ljudi koji, odbijajući da prihvate da u vasioni nema pravde, prizivaju pomoć svojih bogova protiv Amerike, one Amerke koja sebe stavlja izvan domašaja međunarodnog prava.  Ako se bogovi ne odazovu danas ili sutra, govore u sebi ti molioci, možda će se ipak prenuti i nešto učiniti kroz dve ili tri generacije. I tako se njihova molba prakrično pretvara u kletvu: neka sećanje na zlo koje nam je učinjeno nikad ne izbledi, neka kazna stigne zlotvora kroz naraštaje koji će tek doći.

 Hrvatskim nacionalistima su silom navukli novo i elegantno EU odelo, ali ispod njega su i dalje usrane gaće u bojama šahovnice.

Ta čudna stvarnost što se opisuje u astrofizici, kvantnoj mehanicu ili genetici,  je li to opis realnog sveta ili samo model koji je stvoren u glavama  naučnika?

Prosečni stanovnik Srbije, pokazalo je jedno obimno istraživanje, svoje poreklo zna samo do čukundede.  Ukoliko bi hteo da sazna više mora se obratiti Arhivu Srbije i zaviriti u zbirku teftera i popisnih knjiga. Međutim, ti tefteri sežu samo do 1816.g, pa naovamo. Ko želi da zaviri dalje u prošlost svoje porodice, mora u Istanbul. Ispada da Srbi, toliko ponosni na svoju istoriju, o prošlosti svoje porodice ili ne zanju ništa ili znaju vrlo malo.

Brend za šljivovicu su nam oteli Nemci i Česi,  kiseli kupus  Šveđani, ojkanje Hrvati, a za naš ajvar  trenutno se bore Makedonci i Bugari.  Znači, malo nam je toga vrednog, a specifično srpskog,  ostalo.  Kako nismo naročito radan, a ni organizovan narod,  teško  da možemo u dogledno vreme proizvesti bilo šta novo što bi svet prepoznao i vrednovao kao poseban srpski brend.  Na izvikanu i u pesmama opevanu  obdarenost i potentnost  srpskih muškaraca ne vredi  trošiti reči, dovoljno je o tome pitati Srpkinje ili pogledati statističke podatke o natalitetu u poslednjih par decenija. Treba li onda odustati od borbe za srpske brendove?  Nikako.  Tu  je još uvek naša vekovna tradicija -  neiscrpno vrelo mogućnosti za brendiranje. Zato, ne budimo spori i lenji i na vreme  zaštitimo naše najveće tradicionalne vrednosti, dok nam i njih neko ne preotme.

Ameriko, dok tvoji najbolji sinovi krvare po čitavom svetu, tvoju nevinu decu, ostavljenu bez zaštite, ubijaju, siluju i masakriraju maloumnici, zlikovci i manijaci: Qvo vadis Ameriko?

Možda niste primetili, ja jesam - građanska nam se klasa i njena avangarda, poštena inteligencija, sve više okreću svojim korenima - narodnoj muzici. Ne mislim, daleko bilo, na turbo-folk "grand&pink" produkcije, već na onaj, nekad, prezreni žanr narodne muzike svih naroda i narodnosti počivše nam i od mnogih  popljuvane i popišane države.