Bojkot je samoubilacko resenje. On moze da ima neku politicku i moralnu tezinu u situaciji u kojoj bojkotovana strana ima makar trunku savesti i morala.

To kod nas nije slucaj.

Nasa jedina perspektiva je potpuna podela birackog tela na dva dela -Demokratski front, kako ga ja nazivam, i one druge. Srbija mora da zakoraci u jednom pravcu, ili evropske vrednosti sada ili vera u zagrobni zivot zauvek.

Ne mozemo vise da budemo ovako raskreceni.

Da je vojvoda Vule Ilić Kolarac rekao Da! onda, 1804, kad ga je grupa vojvoda predlagala  za protivkandidata Djordju Petroviću iz Topole, za Vožda, istorija bi uzela drugi tok, možda. Ali, nije.

Rekao je: “ Braćo, ja sam čovek domaćin, vičan oranju i žetvi, moja je ruka i moja pamet navikla na plug i srp. Nama treba onaj koji je navikao na kuburu i jatagan, uzmite Djordjija, on je bio i vojnik i hajduk, naučen i da se bije i da se krije”. Istorija je onda krenula poznatim tokom a Vuletov brat i Pomoćni vojvoda, Gruja, nikad nije postao pravi vojvoda i njegov doprinos istoriji je u tome što je postao rodonačelnik porodice Grujića koja je dala Srbiji čak i jednog  petostrukog predsednika vlade. Jedna od grančica tog porodičnog stabla bila je i Katarina, ćerka Marka, poznatijeg kao Mutavdžija, uglednog  smederevskog gazde i boema, ženjenog više puta, čemu se ne treba ni čuditi s obzirom na naviku da u 3 ujutro dovede iz kafane celo društvo i zapovedi ženi da razvlači kore i pravi gibanicu.

Neki bi to zvali radoznalošću a neki zabadanjem nosa u tudje stvari ali, svejedno, to nešto je nateralo gospa-Natu da pere sudove te noći, a nešto drugo, kakogod ga nazvali, odguralo ju je ujutro čak na Dedinje, u vilu u Rumunskoj, ulici koja se kasnije pročula kao Užička, da nesebično podeli  utiske sa svojom ćerkom.  Stigla je taman na vreme, minut pošto je velika, crna limuzina odvezla zeta na posao, onaj isti koji mu je doneo i ovu veliku kuću na sprat, i stražara pred kućom; fino, muškarci i tako smetaju poverljivim ženskim razgovorima, ovaj pogotovo, on je bio od onih koji bi odgundjao na zabadanje nosa u tudje živote, pojedinačne;  njegov posao je bio da uredjuje tudje živote na masovnoj bazi.

Bilo je podne, i bio je četvrtak, i bilo je sivo ali je kiša prestala još pre nego što je svanulo pa su na pločniku, skoro sasvim suvom, bile samo retke barice. Predrag je šljapnuo u jednu od njih i nekoliko kapi prljave vode poprskalo je manžetnu njegovih pantalona od engleskog štofa. Besno je zatresao nogu da otrese kapljice ali je izgubio ravnotežu pa je šljisnuo i u drugu baricu; sad su obe manžetne bile uprskane.  Bilo je očigledno da razbijanje treme rakijom nije bilo uspešno. 

Olga nije imala tremu pa je lako izbegla barice i strpljivo je sačekala da Predrag još nekoliko puta tresne nogama pa da joj otvori vrata na kojima je bila kartonska tabla na kojoj je, debelim, crvenim slovima pisalo:  Народно Ослободилачки Одбор I Реона.

Sve je išlo nekako sivo, tog oktobra `45. Život je polako ulazio u nekakav kolosek ali je dotadašnji  bio temeljno razvaljen ratnim zbivanjima a novi je postavljan po sasvim drugačijim  principima. Novi planeri su trasirali staze po tudjim,  verovali su, jedinim ispravnim nacrtima ali su, u prevelikoj želji da se pokažu, iz nacrta koristili samo velike, primamljive rečenice; tako su parole postale putokazi. Krivine I skretnice su bile opisane samo sitnim slovima a o havarijama I masovnim gaženjima na jednoj pruzi koja je već bila izgradjena po tom nacrtu nigde ni reči.

Gospa-Nata je lako nakrivila glavu i kroz pomalo stegnute kapke gledala u ogledalo.  Ozbiljna, tamna haljina bila joj je samo za dlaku komotnija nego onda kad ju je jedini  put obukla, na  venčanju mladje ćerke.  Posle više nije bilo prilike. Nije je obukla ni za sahranu zetu, jednom od Vitezova gospa-Natinog stola;  pristojne sahrane nije ni bilo jer ga je u zatvoru ubila Tajna policija koja ga je tajno i sahranila. U crkvu i tako nikad nije išla i haljina je izvadjena iz ormana  tek sad. Stavila je na glavu šešir, nalik na žirado, samo crn.  Nikad nije nosila šešir, ona je  radna žena a ne neka buržujka, ali, ovo je bila specijalna prilika.

Ušli su I rekli joj da podje sa njima; nisu je  pitali ni kako se zove. Uzela je, bez reči, crni kaput koji je doživeo I bolje dane I krenula. Imala je u ormanu bundu, čak dve, ali nije bilo vreme za bunde; bio je april I bilo je vreme crnih kožnih kaputa.  Rat je otišao na zapad, daleko od Beograda ali je nova vlast još raščišćavala račune sa bandom;  došao je red I na sitnije sumnjivce, za kolebljivce će vreme tek doći.

Grubo su je izvukli iz prljavog ruskog dzipa iako se nije opirala, tek da joj pokažu koliko su moćni. Sa istom

          Od prvog dana života bio je u centru pažnje; sin, posle dve ćerke, samo nek`  je muško, ma neka  je i dve kile mesa…a toliko je i bilo. Mali, crnomanjast, kudrav i prgav, opis koji mu je pristajao od septembra 1919 do poslednje kapi  infuzije…mnogo godina kasnije.

     I nije bio neki djak, za razliku od sestara koje su bile petičarke; pre bi se moglo reći da je izrastao (sasvim uslovno govoreći, ako se isključi visina) u pravog  mangupa sa beogradske kaldrme ( asvalt je, u ono vreme, još

“Bože, hvala Ti što si mi podario i ovaj dan”!

Sve mi češcće prolaze kroz glavu ove reči koje su doprle do mojih, tada dečijih, ušiju, posredstvom moje babe po ocu koja je citirala svoju teta –Caju, silazeći tako u devetnaesti vek, uvek kad su životne okolnosti  izgledale da ne mož` biti gore…

Teta-Caja (kad je moja baba razgovarala sa svojim sestrama) ili baba-Caja(kad su je pominjali moj otac i njegova braća) počela je da izgovara te reči ritualno, pre nego što bi otvorila oči,

Moj drug  Šile otišao u penziju. Ispunio oba uslova. Sad ne zna kako da ispuni vreme.

Zato se vratio starom hobiju, pecanju. Nekada je je jedva čekao da dodje nedelja pa da sa našim zajedničkim kumom ode na reku da kupaju crve, kako sam u šali opisivao njihovu akciju. Sad mu je svaki dan nedelja, samo, kum nema vremena, on je naučnik i peca, valjda, Nobelovu nagradu..

Dosadno Šiletu samom pa opkolio mene, da mu pravim društvo. Neću da Te teram da pecaš, kaže,  hoću da Ti pokažem kako pecaju neki drugi. Šta ću,