Gledam ovih dana te visinske kote, beogradski greben od Hrama svetog Save do Kalemegdana, pa kej uz Savu i planirane zgrade uz tu istu Savu … pa da pokažem ove aljkavo nacrtane skice posle tog gledanja … ali sve je u proporciji ...
Evo prva faza …

A onda i Beograd posle druge faze (planirane) … Ali bez brige, Hram će ipak da viri pomalo … u frontalnoj projekciji ...

 

 

 

Međutim, kad se stoji na tlu ... onda ide presek kroz Grad od Hrama do obale Save na Novom Beogradu ... dvadesetospratnica uz Savu diže vizuru u visinu pa od gledanja panorame Beograda nema mnogo osim novih solitera koji su u onoj maketi i koji su novi bedem na obali ... valjda da brane grad od radoznalih ... a Hram izgleda neće da viri... 

 

 

 

 

To je buduća vizura na Beograd sa strane Novog Beograda ... Iz Beograda na Novi Beograd vizure neće biti pa da ne gubim vreme crtajući (aljkavo) ... 

legenda:

75,00 je kota keja uz Savu
135,00 je kota terena kod Hrama svetog Save
145,00 je kota venca stambene zgrade od 20 etaža (sad će da se zida)
275,00 je kota krova kule Beograd …
i još, kota terena kod Pobednika je 113,5 metara (sve su ovo nadmorske visine … ) pa računajte …

edit: pogledajte u komentarima slike koje je napravio a_jovicic ... ubedljivo zaista ...

Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.   

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

U autorskom tekstu u dnevnim novinama „Blic“ AV izreče da je elita protiv vlade i, ako se razume napisano, njega naravno. Dobro, svi mogu biti protiv svih i to je demokratski izbor, biti protivnik. Protivnik može, zato i jeste na drugoj strani, ometati, kritikovati i spoticati delatnika koga je izabrao za svoju suprotnost, a  branilac napadanog stava  ima obavezu i pravo da se od toga svega brani, i lično ali još više da istrajava u sprovođenju svojih načela. Sasvim jedna uobičajena situacija viđena bezbroj puta a kažu neki da se na tome, na toj borbi, civilizacija gradila i održavala. Ovaj tekstualni uradak iz dnevnih novina nije sasvim jasan jer autor, uz tvrdnju da je elita kočnica, nije naglasio niti, makar u fusnoti,  objasnio šta je narečena elita i ko je prezentuje ne bi li publika čitalačka videla ko je učesnik u sprečavanju hoda ka boljoj budućnosti.

Nazivi Beogradskih ulica su putokaz u urbanoj mapi grada, po njima se pamti i  prepoznaje grad. Mreža nazvanih ulica čini mentalnu mapu grada, virtuelnu kartu Beograda koju građani nose sa sobom, svako memoriše svoju i onda se osećaju kao kod kuće. Odvajkada, imenovanjem ulica odaje se počast izuzetno zaslužnim ličnostima, obeležava se istorijski događaj ili neki važan datum.

Nazivi ulica u svakodnevnici su znaci po kojima se građani snalaze u gradu, mogu drugima objasniti gde stanuju, odrediti mesto ljubavnog sastanka ali i da poštar može da im isporuči pismo ili penziju. Preko naziva ulica može se čitati i prepoznavati istorija grada. U Beogradu to nije uvek slučaj, jer je Beograd lociran na mestu koje nije moglo ostati po strani, trajao je u burnim vremenima i bio svedok mnogih promena sve do danas. Menjali su se vladari i svaki je imao želju, ali i moć, da briše neke delove istorije grada, posebno one koji mu nisu bili po volji, da uspostavlja svoje viđenje istorije, dorađuje predhodnu, započinje svoju ili vraća u život događaje iz nametnutog zaborava. Česta promena imena ulica menja ne samo istorijsku matricu, već i mentalnu mapu grada, kulturu memorije, pa građani pored ostalih planetarnih problema i ovim činom bivaju dodatno dezorijentisani i zbunjeni.

Pre nekog vremena beše objavljeno posvuda u medijima da je Skupština grada Beograda a na predlog pomoćnika gradonačelnika za oblast urbanizma alias gradski arhitekta usvojila uredbu o regulisanju i uređenju velikog gradskog problema izazvanog raznobojnim suncobranima na trotoarima ispred kafića a koji problem decenijama nije rešavan

Odluka decentna, predhodno nije ostavljen prostor za diskusiju jer je doneta bez neke rasprave, ne daj bože, javne gde bi se možda i neka drugačija mišljenja čula jer javnost uvek ima šta da primedbuje a na to ima svako pravo pa i u Statutu grada Beograda tako što jasno piše. Ali sada je drugačije jer se virus Beograda na vodi širi sa izraženim simptomom netransparentnog pravljenja urbane slike Beograda gde se javnost, stručna i laička smatra, ako nije za, protivničkom stranom koju treba zaobićiu i onemogućiti, za sada samo verbalno. Pošto vakcina koja bi efekat delovanja tog virusa umanjila  još nije pronađena bolje je ostati na aspirinu i bar glavobolju dovesti u podnošljivu meru.

Preduzimljivost je za svaku pohvalu a kada se tome doda i razbuktala mašta lokalnih preduzetnika koja prevazilazi i nadvlađuje čak i logiku koja se uobičajeno u onim staromodnim vremenima i stereotipnom načinu urbanog mišljenja troši,  tada će Beograd (pa dobro, i na vodi ako treba) da niče i bude u progresu ... bez obzira na ono što Beograđani očima svojim vide a to što usput misle i primedbuju samo je dokaz da nisu dorasli novim tendencijama ili im je mašta sasvim zatajila ... a ako je sa njima tako priroda se ne da zavesti takovim novotarijama ... onda dune laka košava i dođe razvedravanje ... plavetnilo opet natkrije grad kao posle svake nevolje ...  

LINIJE … naslovna strana … samo da vam kažem da je u pripremi knjiga mojih crteža u izdanju ORION Arta objavljenih na mrežama u protekle dve godine. Biće dostupna u martu ove godine pa se pripremite za nabavku. Naravno, ko hoće …

 

Divlja gradnja, a onda kada se to razmnoži i divlji grad, nastaju u okviru koji se može kazivati kao narodna sirotinjska arhitektura.Odlikuje je jednostavnost. Prostih , svedenih na neophodno, skromnih, bez ukrasa formi, likovnosti sličnoj Misu ili Korbiju ili posle i nekim minimalistima. Nasuprot kraljevskim palatama nakićenih i punih ukrasa ili ovih čuda koje prezentuju Gospođa Hadid i ostali sa liste mega zvezda arhitekture.  

Ali nije to od juče, tako je kroz celu istoriju, od Praoca i njegove pećine ili nastrešnice do danas, uporno je taj način autentične gradnje bio paralelan svim stilovima koji su nastajali, menjali se i nestajali. Divlja gradnja je opstajala, trajala i podsećala da je arhitektura pre svega odgovor na realne potrebe ljudi na koje se odgovara u skladu sa mogućnostima, kulturnim, ekonmoskim i još po nekim.

Pre pet godina sam pisao o Starom sajmištu, pisao sam i pre dve godine, pa eto tog teksta, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Gradonačelnik Beograda je neki dan rekao da se na uređenju Starog sajmišta radi i da će uskoro tu nešto da se dogodi, pa ako tako zaista bude grad će odužiti svoj dug prema ovom prostoru i onima koji su odatle otišli u smrt. To je dobra vest. 

U vezi sa prvom slikicom u nastavku gledanja javiše mi maločas … ako se sledi poruka EU, ona o prilježnom radu, do kraja stoleća iz rupe koja je vrednoćom i samopregorom glavara iskopana izaći će na videlo cilj njihovog truda … pa eto ilustracija uzete iz budućnosti …