… ali ne treba tugovati - Dunav, Sava i Morava nas čekaju.

 4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku

Zadržaćemo se na početku 1550-tih, kada Mapuče ratnici, koji su se nalazili u službi konkvistadora, dobijaju pravo da jašu konje. Od dolaska Kolumba 1492, španski administratori bojali su se moguće pobune domorodaca ukoliko ovi nabave konje. Zbog toga su u svakom gradu i na svakoj hacijendi važile zabrane o njihovoj prodaji Indijancima. I pored toga, neki konji sami su odbegli, a neke su uspeli da ukradu preduzimljivi domoroci koji su službovali na imanjima belaca, pomažući im u dresuri.

Iako istorijski neminovan, proces indijanskog osvajanja konja sigurno bi potrajao decenijama,

Kada čujete za grčke Delfe verovatno vam prve na pamet padaju proročice kako obavijene gustim dimom sveća i opijata, u zamračenoj pećini duboko ispod površine zemlje, proriču sudbine prosjaka i kraljevića. Delfi su, ipak, bili i nešto više od toga, u čijem je centru doduše i dalje ostala magija, ali, za razliku od opšteuvreženog mišljenja, ne neka ezoterična ili mistična, već pre nekakva životna i realna.

3. maj

Ovaj pas opasno liči na mene:

- Neutešan je kad ga gazdarica noću veže u kućici.

- Između hrane i otpuštanja

20. april

Iako trenutno ne putujem, blogovi i dalje izlaze, samo otprilike na dve nedelje. U najnovijem blogu pričam o tome zašto sam odustala od preseljenja i kako provodim vreme u izolaciji, a tu je i nastavak priče o bezimenom psu koji mi je postao prijatelj.

Odlomak:

"U Patagoniji ima mnogo lutalica. Mogu se videti ispred ulaza u prodavnice i zgrade, gde mirno leže, čekajući da ih neko nahrani. I ljudi im zaista donose hranu, brinući se i o tome da im podmetnu kartonske kutije kad je hladno ili kišovito. Stoga su sve te lutalice dobro uhranjene. Nikada nisam