pesma u prozi / pivo

 

i dok stoji krigla piva na stolu, znojava, kao šahovska figura na protivničkoj polovini table
drhteći od neizvesnosti sledećeg poteza, mog ili njegovog, oči mi se sklapaju.

Prolazi polako nepogoda izazvana poplavom aflatoksikovanog mleka pa je nekako ostala po strani Genetski modifikovana hrana (GMO) za koju se tvrdi da je zaslugom vlasti pre svega, građani nebesne otadžbine ne konzumiraju. Samo zdravo i vitaminski bez obzira na procente koji su po Ajnštajnu podložni relativizaciji i to po potrebi dužnosnika kad se vade iz problema u koji se nepromišljeno sami uvaljuju.

Ali budimo realni, GMO se proizvodi iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi. Toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled. Povrće tako poraslo je kao kičicom molovano, čak i oku ugodnije nego što to priroda na svoj starinski i stereotipan način može da priušti ogladneloj planetarnoj populaciji.

jedne veceri u beogradu, mogla bih da pocnem recenicu…a gde drugde, pitam se,kad gde god da odem, ipak ce to neko vece da pripadne mom gradu.

Beograd hrli nezaustavljivo ka svojoj novokomponovanoj budućnosti koju mu smisliše gradski dužnosnici u skladu sa potrebama imaoca kapitala od koje kuda a na suprot stvarnim potrebama građana koji oko te budućnoti ne behu ništa pitani. Već je vidljiva, pokazuje se u svoj svojoj ogoljenoj brutalnoj i arogantnoj formi, nasilje nad gradom i građanima je u toku. Samo nekoliko primera tog delanja kazuje i pokazuje da Beograd biva i postaje jedno drugo mesto, nametnute neočekivane slike i lišeno svoje istorije i identiteta. I tako, samo radi podsećanja:

Beograd  na vodi se gradi, čudne neprimereno velike zgrade gde im mesto nije niču i rastu zaklanjajući grad svojim volimenom, menja se slika grada radikalno i na način koji svakako nije u skladu sa svim dosadanjim trajanjem i građenjem grada.

Hodajuci na zapad duz Danforth avenije oko pola sest popodne zatekla me je jedna misao: ne znam da sam u Torontu ikada presla jedan most, svojim nogama, peske. Bila sam ne malo iznenadjena tim otkricem, jer most kojim se avenija zavrsava nije daleko odatle

Po državi razne čudne stvari, Hrast, Bazilika, inovativne, reformske i onda, neće  valjda Beograd, pa ipak prestonica je da izostane, dobro, de ima onaj Bgd na vodi ali nikada dosta puštanja mašti i bezobrazluku na volju ...

 

... Idem maločas Trgom republike i zateknem Knez Mihaila stešnjenog i blokiranog i sasvim zbunjenog, pita se on užasnut da li su to opet došli

Noćas sam sanjao čudan san. Kao neki oktobarski sumrak i ja krećem iz bloka 70 busom 68 ka Karaburmi, ustvari do Zelenog Venca pa onda kao hvatam 16-icu. Krajnja destinacija stanica kod bioskopa Slavica. U snu jos nije izgradjen onaj deo gde su sada zgrade i kineske radnje, nego je još uvek ona pešcara koju treba preći kada se ide ka tramvajskim šinama. I onda vidim da sam zaboravio nešto na pola puta i treba da se vratim. Zalećem se i kao da lebdim iznad zemlje vraćam se nazad velikom brzinom u pravcu solitera u Jurija Gagarina 114. Tamo kao ima nekakva velika mreža (kod one telefonske

Ovi kompletni idioti napravili ulice, fontanu pa ove bitange i lopovi sad imaju gde da blokiraju i ruše budućnost Srbije I to uz muziku ... dakle, bagerima, ali po danu, odmah to da se uredi pa nek vide onda vide gde će ... čak i kad kažem da ih puste ...

 

                                                                      

Nevolje graditeljske su počele odmah po ulaženju u pećinu koju je Pragraditelj izabrao i odredio za stanište svog plemena. Novi prostor za obitavanje plemena nije odmah pokazao dobronamernost prema pridošlim naseljenicima, prvi koraci su bili znatno otežani prirodnom preprekom, šiljatom, rapave površine stenom u podu na samom ulazu koja je pristup ka unutrašnjosti pećine delila na dve dela pa se prolazilo postranice, pobočke, uz ogrebavanje tela i povrede, naročito kada je bila žurba jer je trebalo hitro se skloniti a da se ne bude plen sabljastog tigra ili neke druge pošasti. Pećinari su trpeli posledice ove građevinske nepodobnosti, u sebi su gunđali jer nije bilo primereno Pragraditelju žalbu iskazati, imao je on važnije probleme da savladava a ne da se brine o ponekom odranom ramenu. Ipak, vremenom je uvideo da tako više ne ide, posebno kada, jednom prilikom nije dovoljno brzo uneta krupna lovina te su je alavi napasnici, tu ispred pećine na njegove oči prožderali i onda je odlučio u iznudi, nije bilo druge, do da se prepreka ukloni ali i da se njena zaštitna uloga ne umanji.

                                                                        

  Mislim da sam bio zaljubljen u nju

Na zaista nevin način

– išli smo kod njenih roditelja

U kuću preko Dunava,

 tako lepo i mirno mesto

Sve što smo čuli bila je voda